MADE IN SSSR

Na Međunarodni dan industrijskog dizajna 5. jula prisećamo se pronalazaka koji su postali simboli SSSR. U legende sovjetskog dizajna spadaju auto Niva, kamera Zenit i još mnogo stvari.

 

To su stvari koje su cenjene ne samo u Rusiji, nego i u inostranstvu, od mrežaste torbe za kupovinu („avoske“) i električnog samovara do čuvene kamere „Zenit“ i poznatog terenca „Nive“ koji je proputovao svet.

Sovjetsko — znači odlično!

Sve snage sovjetske industrije su uglavnom bile usmerene na odbrambenu industriju, tako da konstruktori nisu navikli da eksperimentišu sa formom. Naravno, bilo je i izuzetaka, ali pre svega su puštali u proizvodnju stvari koje su izgledale jednostavno i trebalo je da služe nekoliko decenija.

„Dizajn ličnih dobara iz SSSR koji su se izvozili, nije imao kvalitet zahvaljujući kojem bi bila velika potražnja za proizvodima. Kupovali su ih uglavnom zbog kombinacije cene i pouzdanosti“, smatra član Saveza dizajnera Rusije Azat Romanov.

Konkurencija koja je potrebna za razvoj industrijskog dizajna takođe praktično nije postojala, a deficit je ozbiljno ograničavao rokove i mogućnosti proizvodnje. Ali čak su se i u takvim uslovima u SSSR pojavili zaista jedinstveni predmeti dizajna i arhitekture, koji nemaju analoge u svetu.

Ruska avoska

Ime ovom modnom dodatku, koje je ponovo postao trend zahvaljujući modi ekološkog dizajna, pripisao je Arkadio Rajkin (čuveni sovjetski umetnik, glumac). U jednom od svojih izvođenja glumac je igrao sovjetskog građanina koji je ponavljao: „A ovo je avoska. Avos (razgovorno – možda) ću u njoj doneti nešto…“.

Reč je o periodu kada u prodavnicama nije bilo ničega. Povremeno bi se nešto pojavilo, i onaj ko u tom trenutku naiđe, mogao je da kupi, ali je morao da ima spremnu ambalažu — kese tada nisu postojale. Zato je ovakvu torbu svako nosio sa sobom.

„Tokom nestašice, kupovina u prodavnicama je podsećala na lov: moralo se trčati za plenom“, rekla je direktorka Moskovskog muzeja za dizajn Olga Družinina.

Avoska, čiji je prototip bila mreža za učvršćivanje frizure koja je poznata još od devetnaestog veka, pojavila se početkom dvadesetih godina prošlog veka, a već tridesetih godina je počela masovna proizvodnja. Sve je bilo po standardu: mreža ispletena u 14 redova, od kojih se svaki sastojao od 24 čvora. Kompaktna i lagana torba se mogla spakovati u džep ili žensku tašnu, a mogla je da izdrži 70 kilograma.

Naravno, svi su videli šta se nalazi u torbi, ali u sovjetsko vreme to nije bila mana, već prilika da se ljudi pohvale oskudnom kupovinom. Zanatlije su uspele da pronađu mnogo alternativnih namena za ovu mrežastu torbu: koristili su je kao frižider (zimi su na prozoru tako čuvali lako kvarljive namirnice), kačili su je na obruč za košarku, a metalni model su nosili sa sobom u ribolov.

Automobil „Niva“

Dizajnirati prvo pristupačno terensko vozilo — takav zadatak je postavljen pred sovjetske konstruktore u fabrici za proizvodnju automobila „AVTOVAZ“ početkom sedamdesetih. Ova ideja je pala na pamet predsedavajućem Saveta ministara Alekseju Kosiginu. Prvi eksperimentalni model je bio bez šasije i izgledao je vrlo brutalno. Testirali su ga u najstrožoj tajnosti: onima koji su bili zainteresovani rečeno je da testiraju novi rumunski terenac.

Prepoznatljiv izgled automobil je dobio 1972. godine, zahvaljujući umetniku Valeriju Semuškinu.

„Moja ‘Niva’ treba da izgleda mirno i samouvereno. Treba da bude svoja na svome u prirodi i u gradu, u zimskoj šumi i dubokoj uvali“, citira ga Vladimir Aronov u knjizi „Dizajn u kulturi HH veka“.

https://www.instagram.com/p/CCSXEclnBmO/

Novi terenac je, bez preuveličavanja, postao svetski hit. Više od 80 odsto automobila je otišlo na izvoz, a u inostranstvu su prodavani sa prepravljenom unutrašnjošću i proširenim kompletom: visok krov, panoramska ogledala, zadnji brisači. „Niva“ je bila posebno cenjena u Velikoj Britaniji, Japanu, a i dalje je dobro kupuju u Nemačkoj.

Dizajniran za večnu rusku neprohodnost, automobil su vozili po Antarktiku, peo se na visinu od 5726 metara nadmorske visine na Himalajima, učestovao je u ekstremnoj trci „Pariz — Dakar“. Čak mu je i more do kolena: jedan od najneobičnijih modela „Nive“ je eksperimentalna „Reka“, automobil koji pliva po vodi za lovce i ribolovce.

Brušena čaša sa fasetama

Ovo je toliko kultni predmet da čak ima i svoj praznik, koji se slavi 11. septembra. Upravo tog dana 1943. godine je sa pokretne trake u gradu Gus-Hrustalni sišla prva brušena čaša sa fasetama u svom uobičajenom obliku, sa glatkim obručem.

Postoji mišljenje da je kanonski oblik, koji je još u petrovskom dobu staklarskih radova predložio majstor Efim Smoljin, konačno formirala čuvena vajarka Vera Muhina. Međutim, za to ne postoje dokumentarni dokazi.

Prema još jednoj lepoj legendi, na prvom sovjetskom modelu je bilo tačno 16 rubova — prema broju sovjetskih republika, a obruč je simbolizovao njihovo ujedinjenje. Ova čaša je bila naročito prisutna u ugostiteljskim objektima, jer se dobro prala u mašinama za pranje suđa. Pored toga, zahvaljujući ovoj čaši se pojavio izraz „taman za troje“: ako se standardna sovjetska flaša votke naliva tačno do obruča čaše, onda se dobijaju tri jednake doze od po 167 grama.

Kamera „Zenit“

Sovjetski Savez je postao domovina nekoliko legendarnih kamera: „Horizont“, LOMO — koji je postao kult u inostranstvu, i neobično foto-oružje koje je ovekovečeno u poznatom sovjetskom crtanom filmu „Odmor u Prostokvašinu“. Za izgled sve tri kamere je zadužen Vladimir Runge. On je takođe dizajnirao poznatu kameru „Zenit“ koja je čak uključena u Ginisovu knjigu rekorda kao najprodavanije kamera na svetu. Osnova ove kamere je bila prerađeno kućište kamere koja koristi optički daljinomer za fokusiranje — „Zorki“.

https://www.instagram.com/p/CCTqGHxFeWU/

Ugledan britanski časopis What Digital Camera proglasio je pronalazak Krasnogorske fabrike „Zverev“ najboljom kamerom 1979. godine.

„Sada su ove sovjetske kamere izložene u gotovo svakom muzeju dizajna u svetu“, navodi Družinina.

Nedavno ažurirana kamera je ponovo puštena u prodaju u ograničenom izdanju, samo 500 primeraka. Iako je cena jedne kamere skoro dostigla pola miliona rubalja (6383 evra), tiraž je rasprodat.

Ograda PO‑2

Ovo je zvanično ime čuvene betonske ograde sa rombovima. Takođe je primer industrijskog dizajna i jedan od najpopularnijih u Rusiji i ZND. Osmislio ga je sedamdesetih godina arhitekta Boris Lahman, koji je za to dobio bronzanu medalju VDNH.

On je komisiji predstavio tri skice, a izabrali su najjednostavniji. Smatrali su da senka lepo pada na reljefni crtež i to navodno ne daje masivnoj betonskoj ogradi osećaj monotonije. Međutim, nisu uzete u obzir samo estetske karakteristike: zahvaljujući svojoj konstrukciji, ova ograda ima još jednu važnu prednost — stvara barijeru protiv buke.

U osamdesetim godinama, izgleda da su ogradama Lahmana zagrađivali sve; od vojnih jedinica i fabrika do bolnica i biblioteka. Sam arhitekta, koji je davno emigrirao u SAD, pita se u čemu je tajna takve popularnosti njegovog pronalaska na prostoru bivšeg SSSR.

Ručni sat „Komandirski“

Sat je konstruisan 1965. godine po porudžbini Ministarstva odbrane i bio je namenjen za nagrađivanje uglednih boraca, tako da su oni koji nisu učestvovali u podvizima morali da otkupljuju satove po većoj ceni kod špekulanata. Od više od 50 opcija dizajna, maršal Rodion Malinovski je odabrao model sata sa okruglim korpusom. Model je razvijen u fabrici „Vostok“: odlikovao ga je brojčanik sa zvezdama i svetlećim brojevima, kao i štoperica zasnovana na mehanizmima vojnih mina.

Krajem osamdesetih godina, satove „Komandirskie“ su zavoleli na Zapadu. Strani kolekcionari ih još uvek „love“. Za SAD, koje su tada kupile 40 hiljada primeraka, smišljen je novi dizajn: ukrštene sablje na pozadini palme i američke zastave. Upravo ovi satovi su se isticali na rukama vojnika američke armije za vreme operacije „Pustinjska oluja“: u ekstremnim uslovima Persijskog zaliva pokazali su se bolje od švajcarskih i japanskih mehanizama.

Električni samovar

Diskusije o tome gde je nastao samovar, u Drevnom Rimu, Kini, Holandiji ili ipak u Rusiji, još uvek traju. Međutim, sigurno je poznato da se električni analog ove „posude za zagrevanje čaja“ (tako je definisan u rečniku leksikografa Dalja) pojavio u SSSR 1956. godine. Ova sovjetska naprava je konstruisana u tulskoj fabrici „Štamp“.

https://www.instagram.com/p/B5KvuCxBdda/?utm_source=ig_embed

Do 1970. godine, kada se sve više porodica selilo iz seoskih kuća u stanove, bila je velika potražnja za ovakvim samovarima. Starci su, naravno, gunđali da se to ne može uporediti sa tradicionalnim samovarom, ukus pića je bio drugačiji, a stari samovar, koji je nekada bio simbol blagostanja i udobnosti, prerastao je u običan čajnik.

Većina modela nije bila naročito originalna. Međutim, bilo je nekoliko zanimljivih modela za izvoz i ukrašavanje stolova partijske elite. Tu spadaju, na primer, samovar u obliku price „Petušok“ i veoma moderan „Sputnjik“.