BORBA ZA OPSTANAK
Ovih dana sa Uvca poleće nova generacija beloglavih supova, lešinara koji su pre tri decenije u našoj zemlji bili na rubu opstanka.
Nejaki Uroš, Dobrila, Igor ili Hadži Jovan nisu samo imena istorijskih ličnosti i ljudi već najvećih „vladara” srpskog neba – beloglavih supova.
Ova ptica čiji je raspon krila oko 2,80 metara jedna je od najproučavanijih u našoj zemlji i vrsta koja se uz pomoć stručnjaka na našim prostorima vratila „iz mrtvih”. U Srbiji se proučava četiri decenije, a pre samo trideset godina bila je na rubu opstanka. Tada je u našoj zemlji ostalo samo 10 gnezdećih parova. Sada nad našim plavetnilom krstari oko 600 jedinki, a ovih dana poleće nova generacija mladih ptica iz gnezda.
– Nismo mogli da dopustimo da iščezne tako važna vrsta i simbol Srbije. Programom mera zaštite beloglavog supa koji je sačinio Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”, instituta od nacionalnog značaja Srbije, Univerziteta u Beogradu koji je sprovela Fondacija za zaštitu ptica grabljivica, populacija se uvećala za više od 17 puta i danas predstavlja najbrojniju na Balkanu. Beloglavi sup iz Srbije sada je nada za oporavak ove vrste na Balkanu pa i Bliskom istoku, gde je ova vrsta iščezla ili upravo nestaje – objašnjava dr Saša Marinković, iz Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.
Genetska istraživanja koja je sproveo ovaj institut ukazala su da je autohtona populacija beloglavog supa u Srbiji po svemu jedinstvena. Prilagođena je da opstane čak i u surovim kontinentalnim uslovima Pešterske visoravni gde zimi u vreme polaganja jaja temperatura pada ispod minus 30 stepeni. Beloglavi sup inače naseljava isključivo mediteranske oblasti i jedino u Srbiji je uspeo da osvoji umereno kontinentalne prostore.
– U nedavno završenom obeležavanju mladih ptica na gnezdu u rezervatu Uvac učestvovalo je dvadeset volontera, alpinista i ornitologa. Ovo je veoma važan korak jer tako možemo da pratimo njihovu dalju sudbinu i saznamo sa kakvim se opasnostima susreću i gde sve lutaju. Do danas je obeleženo 327 jedinki koje su primećene na oko 4.000 lokacija u čak 22 zemlje širom mediterana i Bliskog istoka. Pratimo iz časa u čas informacije o kretanju sedam beloglavih supova kojima je postavljen satelitski odašiljač – kaže Marinković.
Poznato je i da supovi u svojim lutanjima prelete kilometre. Najudaljenije mesto gde je nađen naš sup Ali Baba nalazilo se u Jemenu, od Srbije udaljeno 3.450 kilometara. Postalo je uobičajeno da svaki sup koji poseti svetu zemlju Izrael dobija ispred imena prefiks hadži. Jedan od onih koji je bio na „hadžiluku” je Hadži Jovan koji je u Izraelu boravio pet godina, naglašava naš sagovornik.
Mnogi se još sećaju Dobrile koja je pronađena u Turskoj, Uroša Nejakog koji se lečio u Poljskoj, Sadama koga su krivolovci kidnapovali u Iraku, Sare koja je preletela oko 2.000 kilometara iz Izraela kako bi u postojbini na Uvcu našla mladoženju…
Beloglavi sup sačuvan je i umnožen u zapadnoj Srbiji, ali se u istočnoj Srbiji vodi kao iščezla vrsta.
– Povratak beloglavog supa na Staru planinu već deceniju ne dobija podršku državnih činovnika koji se stavljaju ispred nauke i struke, iz samo njima poznatih razloga. Država je sufinansirala program nadgledanja i markiranja beloglavih supova u Specijalnom rezervatu prirode Uvac, ali veći deo sredstava je obezbedila Fondacije za zaštitu ptica grabljivica. Program zaštite beloglavog supa je simbol zaštite ugroženih vrsta na Balkanu. Danas kad sretnete ovu pticu širom Balkana velika je verovatnoća da potiče sa Uvca. Ali i pored izuzetnih rezultata neizvesno finansiranje programa svake godine dovodi u pitanje kontinuitet najdužeg monitoringa koji traje na Balkanu – naglašava Marinković.
Predvodnik oluja
Beloglavi sup je po svemu posebna vrsta koja poseduje nacionalni, kulturološki, obrazovni, ekonomski, sanitarni i estetski značaj. Od pamtiveka je sveta ptica za Srbe kojoj se pripisuju razna verovanja i daju natprirodne moći. Njegova karakteristična glava obrasla paperjem sa grivicom u dnu vrata jedinstvena je u prirodi i nedvosmisleno je prikazana na grbovima srednjovekovnih srpskih vladara.
– U narodu se veruje da vidi u budućnost, da živi 500 i više godina i da je vesnik između sveta bogova, ljudi i podzemlja. Pravedan je i nikad ne ubija svoj plen već dolazi po „svoje”. Veruje se da predvodi oluje i ne sme mu se nauditi da se ne navuče gnev na porodicu. Zbog toga nije ni čudo što se njegov lik našao na grbovima Mrnjavčevića, Lazarevića, Nemanjića i Crnojevića u srednjovekovnoj Srbiji – kaže dr Saša Marinković.
Izvor: Politika.rs