STOLJNJAK
Proteklih nekoliko godina, blago požuteli stoljnjak, koji je žena s ljubavlju napravila, skoro da je zaboravio da postoji osmeh domaćina i gostiju.
U senci velikog oraha, sunčanog majskog jutra, za stolom prekrivenim belim, vezenim stoljnjakom, na kom su puno puta slatko, kafa, rakija i ladna bunarska voda boravile kao dobrodošlica i začin razgovoru, sedela su dva sredovečna čoveka. Posluži ih žena i ode u kuću.
Proteklih nekoliko godina, blago požuteli stoljnjak, koji je žena s ljubavlju napravila, skoro da je zaboravio da postoji osmeh domaćina i gostiju.
Razgovor je tekao polako, s uvažavanjem i dozom tuge, sete i opreza. Razne teme na početku, uz tišinu i mirise koje samo priroda može da ponudi. Dva prijatelja grubih šaka i sličnih bora ispod šajkača nazdraviše nekoliko puta.
Žena se pojavi sa pogačom, pršutom, sirom i vlašcem i reče da ide da ispeče pile i krompir. Očima koje su htele da čuju, pažljivo i polako je postavljala sto. Znala je da ovaj susret nije slučajan. Ode dalje da radi i ostadoše prijatelji, naizgled sami.
„Prijatelju, dođoh da ti nešto kažem i da te pitam.“ „Slušam prijatelju“, reče domaćin. „Ovo naše dijete vene. Ne možemo to više da gledamo. Ja sina nemam, te nemam. Pogibe, k′o i mnogi drugi. Mlada je, lepa, treba da živi. Da s’ uda, d’ ima đecu. Kratko su bili kad poče ovo zlo od rata. Nisu stigli da se naslade jedno drugog. Ja sina da vratim ne mogu, ali ne bi valjalo da mi upropastimo njen život. E, zato te pitam, da li možemo da Vam je vratimo?“
Prijatelj pređe rukom po vezenom stoljnjaku, ko ženu da miluje i reče: „Može, hvala ti.“
Dve porodice višom silom rastavljene na neki način, ostadoše dobri, poštovali se i posećivali. A u tišini se sećali.