PRIHVATITI SOPSTVENU LIČNOST
Ljubav prema sebi se još naziva i samoprihvatanje. Što se bolje čovek odnosi prema sebi, to se bolje odnosi prema drugim ljudima.
Što više čovek prihvata samoga sebe, to lakše prihvata i druge ljude i lakše mu je da se usredsredi na njih, kaže ruski psiholog Aleksandar Kolmanovski. Međutim, šta nas to čini ljudima koji ne vole sebe, koji nemaju ljubav prema sebi?
Egoizam i jeste upravo to: kada je čoveku teško da se usredsredi na druge ljude. Na žalost, reč egoizam, u našoj kulturi, nosi veoma negativno značenje. Smatra se da je egoista loša osoba. To je veoma površno rasuđivanje. Čovek je egoističan ne zato što bi mogao, a neće da se usredsredi na okruženje. Čovek je egoističan zato što ne može da se usredsredi na drugoga, da se stavi u njegov položaj. Egoista je psihološki “istrošen” čovek. Unutrašnji resursi takvog čoveka su toliko prazni da “egoista”, i nehotice, sve svoje snage usmerava na podržavanje samoga sebe. Sva njegova svest je okrenuta unutra, egocentrično usmerena. Ljubav prema sebi doprinosi poboljšavanju odnosa sa okruženjem, dok egoizam doprinosi odsustvu takvih odnosa.
Kompleks niže vrednosti uopšte nije isto što i svest o sopstvenim ograničenim mogućnostima. Možemo da vidimo mnoge ljude koji veoma skromno cene svoje mogućnosti, ali pri tom uopšte ne ostavljaju utisak iskompleksiranih osoba. Čovek koji govori: “Moja neorganizovanost mi predstavlja veliki problem!” ili “Nikada neću naučiti da vozim auto!” – uopšte ne izgleda kao osoba koja ima neki problem. Naprotiv, čak deluje simpatično.
Šta je kompleks niže vrednosti? To je kada osoba ne razmišlja o svojim vrlinama ili manama, već o tome šta, zbog tih vrlina ili mana, zaslužuje od drugih, šta može da očekuje zbog svojih uspeha ili promašaja. Kompleks niže vrednosti znači: da čovek očekuje (obično je to nesvesno) da drugi ocenjuju njegove postupke i trud. Uradio si, uspeo si – dobar si, bravo. Nisi uradio, pogrešio si – loš si.
Čovek sa kompleksom niže vrednosti se boji svojih mana, boji se da ih prizna čak i pred samim sobom, pošto oseća da će ga optužiti, ismejati, da više neće računati na njega, da će ga precrtati sa spiska, uopšte, da će biti podvrgnut sudu i odbacivanju, na bilo koji način. Kompleks niže vrednosti i jeste negativna slika o sebi, neprihvatanje sebe.
Ja bih rekao da postoje dva razloga zašto ljudi ne vole sebe. prvi razlog, po važnosti i po hronologiji, jeste onaj koji se razvija u detinjstvu, kada još nema i ne može biti nikakvog voljenja ili nevoljenja sebe. To je voljenje ili nevoljenje od strane roditelja deteta. U stvari, svi psihički zdravi roditelji vole svoju decu. Ali, da li će dete voleti sebe ili ne, ne zavisi samo od naših roditeljskih, unutrašnjih duhovnih osećanja, koja se spolja ne vide. Na samoprihvatanje i pozitivnu sliku deteta o sebi utiče ono što roditelji pokazuju prema njemu, svojim ponašanjem. Kada dete vidi da ga roditelji grde, da su nezadovoljni njime, da ne saosećaju sa njim, ono neizbežno sve to lično shvata. Kod njega se formira osećaj da ono sve to i zaslužuje. To i jeste negativna slika o sebi, negativno samoprihvatanje.
U sebi, mi znamo da svoje dete volimo, ali ono to, u tom trenutku, ne vidi. Setimo se sebe kao dece: kad su nas grdili, kada su nama bili nezadovoljni, mi smo osećali upravo to da nas oni ne vole i, što je najvažnije, da su u pravu zbog toga što nas ne vole. Na svesnom nivou, dete može da se oseća uvređeno, da negoduje, da okreće sve na šalu, ali na dubljem, nesvesnom nivou, ono se brzo privikava na to da ono samo, kao i ono što oseća, ne zaslužuje istinsko prihvatanje. To je prvi razlog neprihvatanja sebe, izvor nevoljenja sebe, koji ostaje i deluje na nas ceo život.
Od adolescentskog uzrasta pojavljuje se i drugi uzrok, koji počinje snažno da deluje na naše samoprihvatanje. Psiha je tako ustrojena da se ljudi prema onima koji ih okružuju i prema sebi odnose jednako. “Dobre” su one osobe koje su dobre prema meni, čine mi dobro. Jasno je, takođe, prema kojim osobama se razvija odnos sa predznakom minus. Kasnije, u meri u kojoj se razvija naše ja, njega naša psiha ocenjuje tačno po tim merilima. Mi volimo ili ne volimo sebe iz istih razloga zbog kojih volimo ili ne volimo okruženje – zbog našeg socijalnog obraza, uloge u društvu.
Socijalni obraz je ono što ja predstavljam u odnosu na druge ljude. Pošto ja sa predznakom plus prihvatam samo one ljude koji su prema meni dobronamerni, saosećajni, strpljivi, a ne one koji su kritični i koji mi stalno drže pridike, ja i sebe samog od strane svoje psihe prihvatam sa predznakom plus, samo ako se ponašam na takav način. Kada na mene neko viče, kada me neko grdi, kažnjava, lišava me nečega, ismeva, moja psiha ne shvata da li je on u pravu ili nije, ona ga momentalno odbacuje: ja to ne želim, ja ne volim tog čoveka. U odnosu prema sebi samom, psiha postupa isto tako. Zato, čovek koji viče na one koji ga okružuju – ne voli sebe, čak i ako bi okruženje na to reagovalo sa razumevanjem i prihvatanjem.
Izvor: Saborna-crkva.com