INTERVJU
Dr Marija Jeftimijević Mihajlović, naučni saradnik Instituta za srpsku kulturu, govori o aktuelnom dobu koronavirusa, koje ocenjuje kao vreme opšte dehumanizacije.
Naučni saradnik Instituta za srpsku kulturu dr Marija Jefimijević Mihajlović rođena je u Kosovskoj Mitrovici 1978. godine. Osnovnu školu završila je u Žerovnici, a gimnaziju u Mitrovici. Filološki fakultet (katedru za srpsku književnost i jezik) u Prištini upisala je školske 1996/97, a diplomirala 2001. godine sa temom „Lirski diskurs u romanima Ive Andrića“.
Na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici magistrirala je 2009. na poetici Branka Miljkovića. Na istom fakultetu 2016. odbranila je doktorsku disertaciju Stilsko-tematske odlike romana Petra Sarića.
Od 2002. radi na Institutu za srpsku kulturu – Priština, sa sedištem u Leposaviću. Radeći na projektu Duhovne pojave i stvaralaštvo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji od XV do XX veka, bavila se proučavanjem poezije pesnika sa područja Kosova i Metohije, proznim stvaralaštvom ovog podneblja i dometima srpskih književnih kritičara i istoričara književnosti takozvanog „prištinskog kruga“ (Vladete Vukovića, Vuka Filipovića).
Ovom prilikom za naše čitaoce govori o očuvanju identiteta i životu sa koronom.
Kažite nam koliko je istorijsko osećanje i kolektivno pamćenje važno za očuvanje identiteta pošto se u svojim esejima i kritikama bavite i ovom temom?
– Problem identiteta jedno je od suštinskih pitanja kako za pojedinca, tako i za narod kome on pripada. Savremeno doba i njegove „tekovine“ (potrošačko društvo, vrtoglava brzina kojom je zahvaćeno biće čoveka, površnost svake vrste) nemilosrdne su prema svemu što nosi pečat Ličnosti, odnosno identiteta, bilo da se radi o identitetu jednog čoveka, bilo kolektiva – nacije i/ili naroda. Svedoci smo tendencija ukidanja razlika i različitosti: kulturoloških, socioloških, lingvističkih i drugih, pa čak i pokušaja ukidanja i bar umanjenja razlika među polovima. Naše vreme je vreme dehumanizacije i dehristijanizacije, vreme obezličavanja (zar pod maskama koje danas nosimo ne izgledamo svi isto i bez razlika?!). Pod izgovorom da čine „jabuku razdora“, razlike su postale nepoželjne, pa se krenulo u sveopšti rat na njih, a nisu one povod rata, kako tendenciozno nameću oni koji takve „ratove“ iniciraju. Na mnogo načina narušena je prirodna ravnoteža, u čoveku i svetu čiji je on stanovnik, koja počiva upravo na tasovima ovih razlika. U tom smislu, svako isticanje posebnosti, autentičnosti, na svim planovima, a posebno kulturološkom, danas je žigosano kao konzervativno, arhaično, ali i anarhično i destruktivno, kao opasnost narušavanja koncepta unifikacije, koji novi svetski poredak nameće kao obrazac. Istorijsko osećanje i kolektivno pamćenje, koje pominjete, nisu ništa drugo do osećanje i pamćenje razlika (oličenih u spomenicima duhovne i materijalne kulture), koje su deo bogatog mozaika svetske kulturne baštine kojoj i mi pripadamo, a čiju sliku preti da naruši pomenuti koncept. Zbog toga je sasvim jasno da borba za očuvanje tih razlika po svojoj suštini nije ništa drugo do borba za očuvanje identiteta, koja se ne vodi samo na bojnim poljima, nego se bojno polje prenelo i na pisanu i usmenu reč.
Koje su istorijske tekovine Srbije na Kosovu i Metohiji i kako gledate na odbranu srpskih svetinja kao jedan od najtežih zadataka?
– Više je nego jasno da je pomenuta borba za očuvanje identiteta dobila karakter istorijske, odnosno političke borbe za očuvanje državnosti na istorijski, duhovno i kulturno najvažnijem delu Republike Srbije – Kosovu i Metohiji. Istorija je pokazala da nema lakih borbi, jer borba po svojoj imanenciji podrazumeva sukob, a sukobi mogu da budu veoma oštri i sa dalekosežnim posledicama. Zbog toga se s mnogo više prava nade polažu u onaj deo borbe koja se ne vodi na fizičkom, nego na metafizičkom (duhovnom) prostoru. Mudri Žarko Vidović je govorio da tajnu istorije treba tražiti u poeziji, jer „istorija je tamo gde je data pobeda nad smrću“. Zar najbolji dokaz pobede nad smrću nisu upravo spomenici materijalne kulture, brojni srpski srednjovekovni manastiri na Kosovu i Metohiji, a još više usmena i pisana predanja, povelje, rukopisi, knjige, kao svedočanstva neprikosnovenog živog trajanja srpskog naroda kroz vekove na prostoru južne srpske pokrajine, kao duhovne kolevke našeg naroda. Istrajnost i mudrost zbog toga su sve ključne pretpostavke ove borbe, koja nije započela juče, niti će se završiti sutra; njeno trajanje je trajno obeležje srpskog nacionalnog bića, zbog čega i određenje prema ovom pitanju definiše danas svakog čoveka u Srbiji.
Šta je ono što strukturu identiteta čini celovitom i homogenom, a šta je podložno promeni usled prožimanja sa drugim kulturama?
– Svaki govor o identitetu jeste i neka vrsta govora o Ličnosti, pa i ličnosti jedne zajednice ili jednog naroda. Identitet je konstanta, nepromenjena i nepromenjiva vrednost, suština. Zašto se uvek govori o očuvanju identiteta, a ne o njegovom građenju? Pa upravo zato što je dat kao neka vrsta nasleđa koju smo dužni da neokrnjeno i neokaljano prenesemo naraštajima ispred nas. Kultura i jezik, kao dve suštinske kompomente na kojima počiva identitet svakog, ne samo srpskog naroda, jesu najveći izazov ali i najveći adut u duhovnoj, kulturnoj i političkoj borbi za očuvanje Kosova i Metohije. Oni su zalog besmrtnosti u bespoštednoj i beskrupuloznoj borbi u kojoj se sve podvrgava reviziji i sve pokušava sagledati kroz iskrivljenu prizmu političkih interesa. Jezik i kultura su večno živi tokovi, čije prožimanje sa kulturama drugih naroda u multinacionalnim i multikulturalnim sredinama, kakav je prostor Kosova i Metohije, traje kroz vekove, pa ipak to nije učinilo da ti tokovi presahnu, ali će tome značajno doprineti naše zanemarivanje, naše zatvaranje očiju pred pokušajima falsifikovanja istorijskih podataka, pokušajima prisvajanja i otuđivanja naših spomenika kulture. Ostajući po strani u toj beskrupuloznoj borbi, mi ne samo da ne čuvamo naš identitet, nego dajemo priliku da druga strana gradi svoj lažni identitet na temeljima našeg nasleđa.
Ni ovaj razgovor ne može da prođe bez korone, pa da li se bojimo virusa ili smo u strahu od nepoznatog?
– Paradoksalno je, ali istinito: živimo u vremenu u kome gotovo svaka informacija u deliću sekunde putuje s jednog na drugi kraj sveta, a da istovremeno nismo sigurni u njenu verodostojnost. Naše vreme informacije pretvorilo se u vreme manipulacije, a najbolje i najuspešnije sredstvo za manipulisanje i vladanje jeste strah. Uplašen čovek nije u stanju da gleda i vidi daleko; njemu je važan jedino sadašnji trenutak, kako da sačuva sopstveni život, a ne kako će njegov život izgledati posle sadašnje zdravstvene, socijalne i društvene krize, a još manje kakav će život imati oni koji dolaze posle njega. Ovu pandemiju virusa zvanog kovid-19, ma kakva bila priroda njegovog porekla, pre bih nazvala pandemijom straha, koji je, s jedne strane, podgrejao inače izraziti egoizam čoveka savremenog doba, a sa druge, probudio, ili bar verujem da će to moći, ono zrno čovekoljublja, onu klicu hrišćanske ljubavi koja jedina može spasiti svet. Verovati u to zrno Dobra, znači biti oslobođen straha, a to je već pola zdravlja.
Imajući u vidu da ste majka školaraca, kakav stav imate o onlajn nastavi?
– Nagli i neočekivani prelaz na virtuelnu nastavu, čije je pokretanje svakako jedna vrsta nužnog rešenja u vreme epidemije, pokazao je nekoliko važnih stvari: prilagodljivost dece savremenim i bržim oblicima komunikacije, sposobnost da lakše i brže usvoje neophodne informacije i znanja, ali je ta brzina istovremeno znak kratkog pamćenja. Ne verujem u kvalitet i dugoročnost tako usvojenog znanja, budući da nedostatak interakcije i neposredne komunikacije sa predavačima istovremeno znači i nedostatak validne provere ili kontrole naučenog. Ogroman teret bio je i na nastavnicima koji su morali da menjaju oblike predavanja, ali je još veći teret prebačen na roditelje koji su aktivno morali da učestvuju i u učenju sa decom i u proveri znanja, ukoliko nisu želeli da sve „prepuste slučaju“, odnosno onima koji će opravdanja za sutrašnje propuste svoje dece pre tražiti u društvenoj krizi nego u svojoj neposvećenosti. Ali pre svega i iznad svega, najveća manjkavost takvog školovanja jeste desocijalizacija dece. Njima nije samo nametnuta fizička distanca, o kojoj se toliko često govori proteklih meseci i dana; njima je nametnuta emotivna distanca: prilika da kroz igru, priču, smeh ili nesporazum grade svoju ličnost, svoje mesto pod suncem. Deci je, u stvari, mnogo više oduzeto nego njihovim roditeljima i to će s, sigurna sam, odraziti na njihovo odrastanje i sazrevanje.
Koji je, iz Vašeg ugla gledajući, najbolji način za savladavanje strahova, nemira i ograničenja koja su se našla pred savremenim čovekom usled pandemije koronavirusom?
– U buci sveta koja nas okružuje, svakodnevnom strahu za sutrašnji dan, kojima smo zasuti sa naslovnih strana svih novina, vestima sa malih ekrana ili društvenih mreža, teško je oslušnuti tišinu. A samo u tišini možemo svoj pogled usmeriti u sebe i svoje biće konsolidovati. Potrebno je najpre da zaćutimo i oslušnemo druge šta imaju da nam kažu, pre svega svoje najbliže. Naše doba karakteriše odsustvo kulture dijaloga. Govorimo svi u glas, verujući da je samo naš glas važan. Prestali smo da slušamo i osluškujemo druge. Čujemo samo sopstvene želje i htenja. „Mi“ se izgubilo pred velikim „JA“, kao novoproglašenim božanstvom današnjice. A nijedan rat, pa makar to bio i rat protiv epidemija i pandemija, nije vodio niti dobio pojedinac, nego snaga mnoštva. Potrebno je, dakle, da sahranimo svoj egoizam, pre nego što egoizam sahrani nas.
Izvor: Jedinstvo
Autor: Slavica Đukić