DETALJI IZ ŽIVOTA
Radomir Mihailović Točak je jedan od naših najboljih gitarista. Ovako on priča o tome kako je postao „Točak“ i kako je shvatio da će ga muzika voditi kroz život.
Ovako naš čuveni basista Radomir Mihailović Točak priča o detaljima iz svog života.
Moj otac je bio kolar, iznad radnje mu je stajao točak. Pored toga bio je i muzičar, amaterski.
Pošto je imao mnogo dece, nas 11, očekivao je od svakog deteta da se prihvati njegovog posla.
Njega su zvali Risto Točkonja, mog starijeg brata Točak, a mene su zvali Točkić, pošto sam bio najmlađi.
Međutim planovi su se promenili. U osmoj godini na izletu sam mnogo pešačio, a nosio sam bar 3, 4 broja veću obuću nego što je trebalo, moja majka tada nije imala da mi da odgovarajuće patike, nego je uzela od komšije. I šta se desilo od tog silnog pešačenja, ja sam to veče dobio upalu kostiju.
I završio sam u bolnici, to je trajalo sledećih šest godina.
I sve to bilo je jako mučno, prošao sam kroz kompletnu tu golgotu u ono vreme svih tih bolnica i uopšte bolesti, jer u ljudskom organizmu ništa više ne boli od kosti. Ume to da bude i opasno po život. Iz nekog razloga dobio sam tu pešačku bolest.
Silom sudbine, kako ništa na ovom svetu nije slučajno pa i ta moja bolest, to je sve uticalo da postanem drugačiji, ta gvozdena disciplina koja je tada bila u bolnici me je terala da prosto uđem u svoj problem, da se borim protiv svoje bolesti, da jednom rečju postanem vojnik svoga duha.
Shvatio sam da je muzika ta koja treba da me vodi i tu treba da pomenem i svog oca od koga sam naučio prve lekcije. Moj otac je bio horovođa, svirao je jedan instrument i kroz čitav život sam pratio to što radi.
On je mene podržao u trenutku kada sam shvatio da od školovanja nema ništa jer sam zakasnio za mojim vršnjacima 4, 5 godina.
Došao sam kući onako iskreno uplakan nisam znao šta da radim, a moj otac mi je samo rekao gitaru na rame i u svet.
Tek kada sam došao u Kragujevac onda sam i ja postao Točak.