STIHOVI SRPSKOG HEROJA
Pesmu „Sarajevski atentat 1914“ napisao je u zatvoru. Neki kažu da ju je urezao sopstvenim noktima, a drugi da je to uradio kašikom.
Gavrilu Principu je bilo jasno šta ga čeka posle atentata na prestolonaslednika Franca Ferdinanda, pa je na licu mesta pokušao samoubistvo, koje je prisebni prolaznik sprečio tako što mu je izbio pištolj iz ruke. Nakon toga, Princip je uhapšen i zatvoren.
Uz Principa, na licu mesta su uhapšeni i drugi zaverenici, ali tokom policijskog ispitivanja ni on ni Nedeljko Čabrinović nisu povredili zakon ćutanja.
Gavrilo Princip je tokom saslušanja izjavio da nije siguran gde je ciljao i da li je pogodio žrtve, jer su ga prolaznici odmah nakon pucnjeva počeli udarati.
Tokom zatočeništva, Princip je ponovo pokušao samoubistvo, ovog puta koristeći cijanid, ali ponovo nije uspeo. Tokom suđenja, Gavrilo je bio tih i povučen. Takođe je ostao veran Crnoj Ruci, pritom odbijajući da okrivi bilo koju organizaciju za atentat. Nije pokazivao bilo kakvo kajanje povodom atentata.
Gavrilo Princip je proglašen krivim. Važeći zakon je onemogućavao izvršenje smrtne kazne na bilo kom zatvoreniku mlađem od dvadeset godina na dan izvršenja zločina. Njegov tačan datum rođenja nije mogao biti utvrđen, te je on osuđen na maksimalnih dvadeset godina robije.
Zatvorsku kaznu izdržavao je u Austriji. Kao rezultat lošeg zdravstvenog stanja u kome se nalazio, amputirana mu je ruka. Tokom boravka u zatvoru, često je premeštan iz svoje samice u zatvorsku bolnicu, jer je bolovao od tuberkuloze, od čijih posledica je i umro, 28. aprila 1918. u zatvorskoj bolnici. Nije poznato mesto gde je sahranjen.
Pesmu „Sarajevski atentat 1914“ napisao je u zatvoru. Neki kažu da ju je urezao sopstvenim noktima, a drugi da je to uradio kašikom.
Prvi put je objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u listu „Zvono“, pod naslovom „Sarajevski atentat 1914“.
Sarajevski atentat 1914
Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.
I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.
Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.
Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
„Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!“