ČOVEČNOST AUTORITARNOG DRUŠTVA
Kineski umetnik Aj Vejvej u svom novom filmu „Coronation“ pokazuje kako se jedna autoritarna država odnosi prema pandemiji koronavirusa.
U svom filmu „Coronation“, Aj Vejvej govori kako se Kina ophodi prema svojim građanima u vreme pandemije.
Šta vas je motivisalo da napravite film „Coronation“?
Kao i kod mnogih mojih aktivnosti, motivacija pri radu na filmu „Coronation“ bio je pokušaj produbljivanja pogleda na jedan novi i nepoznati događaj. Tako sam postupio i nakon potresa u Sečuanu 2008. i nakon izbegličke krize 2015. godine. Sada sam želeo da kineski narod razumem iz prve ruke, da iskusim kako reaguju na korona-virus. Pod ovakvim dramatičnim uslovima možemo bolje da razumemo kako funkcioniše politika, ali i čovečnost jednog društva.
Koji je najveći izazov pri snimanju nekog filma ako niste na licu mesta?
Današnjom tehnologijom moguće je snimiti film na daljinu. Najveći izazov za reditelja jeste pronalaženje koncepta prilikom približavanja temi.
U filmu se vidi kako mladi ljudi – medicinske sestre, lekari i drugo medicinsko osoblje – u roku od nekoliko dana bivaju dopremljeni u Vuhan. Kina je verovatno jedina zemlja koja može takvom brzinom i s takvim elanom da ostvari tako nešto. U filmu je vidljivo na koji način je država stvorila infrastrukturu, uključujući i poljske bolnice, i kako je snabdela „front“ potrebnom opremom. Ti detalji su me iznenadili. Ali to je istovremeno i duboko saznanje o ponašanju ljudi pod kontrolom autoritarnog režima.
Film između ostalog pokazuje kako jednom građevinskom radniku, koji je u Vuhan stigao kako bi pomogao u stvaranju krizne infrastrukture, onemogućavaju da napusti grad. On pokušava da se probije kroz razne birokratske prepreke kafkijanskih razmera. Kasnije smo nažalost saznali da je Meng Liang uspeo da se izvuče iz Vuhana i da stigne do svoje porodice, ali i da se obesio zbog finansijskih neprilika u koje je upao. Tragična i banalna priča o životu u ovim vremenima.
Kako ste obezbedili sigurnost ljudima koji su za vas snimali u Vuhanu?
Ja ne mogu da garantujem ničiju bezbednost. Jesam doduše svakodnevno davao uputstva, ali svako je mogao da izabere način za koji sam smatra da je bezbedan. Svi su dobili potrebnu medicinsku zaštitu i bili upoznati s potrebnim medicinskim protokolima. Uprkos tome, za snimatelje je bilo veoma opasno. Zato smo ih zamolili da nam materijal svakodnevno šalju preko interneta kako bi ga zaštitili. Većina snimatelja su amateri koji su po prvi put radili na filmu.
Često se kritikovali Kinu zbog stroge politike. Šta trenutno najviše zamerate zvaničnom Pekingu?
Kina je kao autoritarna država jednu tako izazovnu situaciju kao što je pandemija savladala veoma efikasno. Pritom je Peking ljudska prava, prava pojedinca, privatnu sferu i ličnu volju pojedinaca stavio pod snažan pritisak. Kina je u stvari prisvojila sva individualna prava i tako ojačala svoju moć. To je zapravo temeljni karakter munjevitog razvoja te nacije i u poslednjih 30 godina je to dobro funkcionisalo.
Istovremeno, Kina je stvorila društvo koje nema poverenja, vladajuća stranka nikada nije dobila potvrdu svog naroda na izborima, već se za svoj legitimitet izborila policijskim snagama, žestokom propagandom i ograničavanjem informacija. Kineska država i stanovništvo nemaju poverenja jedni u druge, ali država mora da se sluša, jer ima kontrolu u svojim rukama koju sprovodi kroz zakone i sredstva prisile.
Da li je možda moglo da bude neke primerenije reakcije na izbijanje pandemije od blokade grada?
Blokiranje Vuhana je bila ispravna odluka. U Kini postoji još stotinak gradova te veličine. Da putevi između tih centara na počeku nisu bili presečeni, imali bismo humanitarnu katastrofu. Ipak, nije smelo da se dogodi da se ljudima doslovno zaključavaju vrata, da se ljudi privodi ili da se krije prava istina. To je izazvalo veliku paniku.
Vlasti su, pre nego što su 23. januara blokirale Vuhan 23, dva meseca znale da se zaraza prenosi s čoveka na čoveka. Ali one su krile broj zaraženih i umrlih.
Šta vas najviše brine kada govorimo o promenama koje će izazvati pandemija?
Veoma sa pesimističan kada je reč o očekivanjima da ćemo nešto naučiti. Mislim da će se stvari ponovno normalizovati, ljudi će jednostavno da skinu maske i da ih bace u đubre. Ne verujem da će čovečanstvo mnogo toga da nauči. Pa čak i ako nešto nauči, to će biti samo površno, kao što je to slučaj s Kinom.
Izvor: DW.com