GREH I BOŽJE DOPUŠTENJE
Radoznali traže od Gospoda da se on izjasni za ili protiv Pilata, i od Hrista hoće da čuju, takođe, zašto Bog dopušta i šta su uzroci svakojake nesreće.
Radoznali traže od Gospoda da se on izjasni za ili protiv Pilata, i od Hrista hoće da čuju, takođe, zašto Bog dopušta i šta su uzroci svakojake nesreće.
Kako odgovoriti na sablazan nepravednosti? Gde je uzrok nesreće, koji se može odrediti jednom zauvek? Gospod daje neočekivan odgovor: „Ako se ne pokajete svi ćete tako izginuti“.
Ovo je težak odgovor, zato što on postavlja sve koji pitaju pred lice njihove odgovornosti za ono što se dešava. I, kao prvo, odgovornost se sastoji u tome da se shvati šta je to greh. Samo po sebi se razume da naš greh nema neposredno veze sa dramatičnim događajima o kojima je reč. Naš greh je u drugom: u neverovanju u Boga, u zatvorenosti u sebe i narušavanju zapovesti Božijih.
A gore od svega je uninije (klonulost), kada se od svega dižu ruke. U njemu su svi gresi zajedno uzeti. Njegov spoljašnji izraz je „plivanje niz reku događaja“, tj. neprotivljenje ničemu što se dešava danas oko nas. Naš greh je, pre svega, u tome što mislimo da je smrt jača od života, onog života kojeg Bog predlaže čoveku od početka sveta. Verovati u smrt znači odricati se od naše sposobnosti za život i istovremeno odbacivati ljubav u kojoj su sadržane sve zapovesti Božije.
Greh je povezan, pre svega, ne prosto smrću kao takvom, nego sa uninijem i našim odbijanjem da živimo. O ovome govori Hristos. On nas poziva da se pokajemo, zato što ono što se dešava zavisi od našeg unutrašnjeg stanja. No, najvažnije je to da nama predstoji susret sa našim Bogom.
Po vidljivom, Gospod ne daje nikakav odgovor na pitanje o nesreći, tj. njeni uzroci kao da ostaju skriveni. „Mislite li vi da su ovi ljudi bili grešniji od svih? Ne, kažem vam.“
Zamislimo se nad rečima Hristovim. Ne govori On o onome što je na površini i što je isuviše očigledno, niti o surovosti vladara i nesrećnom slučaju, već o tome zašto Gospod dopušta da to bude. Dakle, ne treba da mislimo o „nesreći Galilejaca“ (i naših savremenika), nego da zapitamo sebe kako da nađemo put ka pokajanju. Ili ćemo, u suprotnom, svi izginuti. A strašnije od svega je poginuti bez pokajanja.
U pokajanju je duboki odgovor na to kako pomoći našem otačastvu, ljudima koji propadaju (ginu). Gospod dopušta da se dese mnoge nesreće, radi jednog jedinog: da nas privede pokajanju.
O, kada bi nesreće koje doživljava naš narod poslužile njegovom pokajanju i obraćanju Bogu! I zato mi treba kao uvek, ili tačnije kao nikad pre, da se usrdno molimo. Kada se vidi takva strašna katastrofa, nekome se može učiniti da molitva tu više ne može pomoći. Ali kada počneš da se moliš, sve se, pomilosti Božijoj, razrešava. U krajnjoj meri dolazi se do čvrste uverenosti da se sve u svetu dešava po volji Božijoj ili po dopuštenju Božijem.
Šta činiti?
Mi treba da činimo, na zemnom planu, sve što od nas zavisi, ali pri tome se ne obmanjivati lažnim nadama ovog sveta na spoljašnji uspeh i ne zaboravljati da nam „sa mnogim nevoljama valja ući u Carstvo Božije“. Čuvati sveti mir „dok su zemljotresi po svetu“, za koje Gospod kaže da su početak stradanja, i znati da je Hristos već sve pobedio i odgovornošću vere ući u Njegovu pobedu.