PAVEL FLORENSKI (1882-1937)
Sveštenik, matematičar, naučnik i filosof, koga su zvali ruskim Leonardom da Vinčijem, ostavio je zaveštanje svojoj deci, u slučaju njegove smrti.
Pavel Florenski ostavio je zaveštanje deci – Ani, Vasiliju, Kirilu i Olji. Evo šta im je sve poručio da rade tokom svog života kako bi bili dobri ljudi.
„Mojoj deci: Ani, Vasiliju i Kirilu i Olji – u slučaju moje smrti:
Nemojte da tugujete za mnom i ne žalite me. Budite radosni i vedri, time ćete meni dati spokoj. Uvek ću dušom biti uz vas, a ako Gospod dopusti – često ću da vam dolazim i da vas gledam. A vi se oslonite na Gospoda i Njegovu Prečistu Majku i ne tugujte.
Najvažnije za šta vas molim – da nikad ne zaboravljate Gospoda i da uvek idete pod Njim. Sve ostalo je sitno ili drugostepeno. Ali ovo, najvažnije, ne zaboravljajte nikada.
Ne zaboravljajte svoj rod, svoju istoriju, izučavajte dedove i pradedove svoje.
Trudite se da zapisujete sve što možete, o prošlosti svoga roda, porodice, doma, situacija, stvari, knjiga itd… Trudite se da skupljate portrete, zapise, pisma, tekstove štampane i rukopisne, svih onih koji su imali veze sa vašom porodicom, precima, poznanicima, rođacima, drugovima. Neka sva istorija vaših predaka nađe mesto u vašem domu i neka sve oko vas bude puno sećanja, da ništa ne bude mrtvo, materijalno, neproduhovljeno.
Mislim da zadaci našeg roda – nisu praktični, administrativni nego kontemplativni, misaoni, organizacioni u oblasti kulture i prosvećenja. Trudite se da proniknete u te zadatke našeg roda, ne izbegavajte da im služite, već se tvrdo držite te naše iskonske obaveze. Ne trčite za vlašću, bogatstvom, uticajem… To nama nije svojstveno. U maloj meri ono će samo doći – u neophodnoj meri. U suprotnom – biće vam teško i bolno da živite.
Mili moji, u ovim teškim vremenima imali smo veliku pomoć drugova i poznanika, bez kojih ne bismo preživeli. I vi, dobri moji, budite uvek u životu pažljivi i plemeniti prema ljudima. Ne treba da se razbacujete imovinom, pohvalama, savetima; ne treba da budete dobrotvori. Ali, trudite se da pažljivo slušate i da znate kako da u pravo vreme pružite stvarnu pomoć onima koje vam Bog pošalje kao ljude kojima treba pomoć. Budite dobri i širokogrudi.
Mili moji, greh koji bi mi bilo posebno teško da vidim kod vas je – zavist. Ne zavidite, dragi moji, nikome. Ne zavidite, to usitnjava duh i vulgarizuje ga… Ako nešto stvarno poželite da imate tražite i molite za to Boga, da biste do toga došli. Samo – ne zavidite! Duševno malograđanstvo, sitničavost, spletke, mržnja, intrige – sve je to od zavisti. Nemojte zavideti, zbog mene, a ja ću biti sa vama, i koliko budem mogao, moliću Gospoda da vam pomogne.
Moramo umeti živeti i koristiti se životom, oslanjajući se na ono što postoji u datom momentu, a ne vređati se zbog onoga čega nema. Jer vreme, izgubljeno na nezadovoljstvo, niko i ništa ne vrati.
I još – ne osuđujte, ne sudite starije od sebe, ne presuđujte, trudite se da pokrijete greh i da ga ne primećujete. Govorite sebi: “Ko sam ja, da bih sudio i znam li nečije unutrašnje motive, da bih presuđivao?”
Odavno hoću da zapišem: Češće gledajte na zvezde. Kada vam bude teško na duši, gledajte na zvezde ili na plavetnilo neba danju. Kada ste tužni, kada vas naljute, kada vam ništa ne polazi za rukom, kada se u vama uskovitla duševna bura – izađite na vazduh i budite nasamo sa nebom. Tako ćete i dušu umiriti.“