BUKOVSKI
Volim moj Grad Anđela, izbegavam promene –
jesen kad se prikrade noću barim brokoli,
čovek što mrzi jutra, sunce zubato – voli
barove, hipodrom, pa poeziju i žene.
Pesnikinja što zove u gluvo doba noći,
čudna Anet zbog koje uvek bivam zabrinut –
kako utrošiti taj nemilosrdni minut
da utešim nju – kad ni meni nema pomoći?
I žene su pijavice kad ti nanose bol.
Tad psujem, promenim se, bivam bezosećajan,
žestok, bezobrazan, bezdušan, brutalan –
oka razrogačenog kao nekog gorja trol.
Poslednje njeno pismo setih se da pročitam,
devojke što zna pesmu i spava s mojom knjigom,
prizivam poslednji naš susret pred galerijom,
nalivam se viskijem – u metrou povraćam.
Hipodrom. Sreću mi donese „Plava griva“.
Rezime: pedeset dolara i sunčanica.
Običaj je da se poseti „Barska mušica“,
povoljan ishod zalije s nekoliko piva.
„Gde si, Kinaski, skote jebeni!“ – pozdravlja me
folirant Grant, a s njim je cura što srce dira –
produhovljenog lica, besprekornih manira –
Bože, zašto ja nisam u društvu takve dame?!