IN MEMORIAM
Srpska kompozitorka Isidora Žebeljan preminula je u 53. godini života. Ona je u intervjuu između ostalog odgovorila na pitanje kako vidi budućnost Srbije posle ove vlasti.
Prenosimo deo iz intervjua koji je Isidora Žebeljan (27.09.1967-29.09.2020) dala NIN u.
U vreme epidemije, mnogo toga je isplivalo na površinu, pa i daleko ružnija lica autoritarnih režima. Kako vidite budućnost zemlje nakon lica koje je pokazala naša vlast?
Njen odgovor:
„Lice ove vlasti odavno poznajemo, samo se sada pokazalo u svom najapsurdnijem vidu. Budućnosti, međutim, ima bezbroj i sve one su moguće.
Ukoliko se vlast uskoro ne bude promenila, Srbija će postati ’brod ludaka’ na kojem, ne kao kod Boša, već više kao u paganskim mitovima, ’pijani ludaci’ jedni drugima čupaju oči, zube, ruke, noge.
Vlast će tada imati večno opravdanje da otima, umanjuje, zakida. Količina nekontrolisane mržnje koju ljudi na vlasti neodgovorno šire svakodnevno, nažalost, priziva građanski rat, mada mi se čini da oni toga zapravo čak nisu ni svesni.
Za njih je to samo uobičajeni način komunikacije i međusobnog ophođenja, sa kojim smo bili primoravani da se suočavamo u poslednjih 30 godina – devedesetih često ili ređe dvehiljaditih. Ali sada je, nažalost, takav vid komunikacije eskalirao i oni u mrziteljskom, optuživačkom i svađalačkom tonu već godinama vaspitavaju ceo narod, potpuno nesvesni posledica ili sasvim nezainteresovani za njih.
U poslednjih 30 godina, ovaj narod je, medijskom manipulacijom, ali i zbog izostale posleratne katarze, sve vreme usmeravan da mrzi – to je postala osnovna karakteristika nacionalnog identiteta.
Prve mete mržnje bili su Albanci i Hrvati, pa onda Bošnjaci, Romi, izbeglice, Amerikanci, Evropa, itd. A kada nam je ta ratna mržnja zabranjena spolja, sa Zapada, nakon što smo krenuli ’evropskim putem’, ostalo je jedino da je usmerimo na sebe.
Da, konačno smo nažalost došli do toga da sa nekontrolisanom i punom strašću najviše mrzimo sami sebe.“