KREMIRANJE – ANTIRELIGIJSKI AKT
Spaljivanje mrtvih je rezultat antičke filosofije koja uči da je telo tamnica duše, pa kada čovek umre, dušu treba osloboditi iz te tamnice… Ali, kakav stav o tome ima religija?
Protojerej-stafrofor Miloš Vesin govorio je o tome da li je spaljivanje mrtvih činom kremacije protiv pravoslavne vere.
Sada ću progovoriti o nečemu o čemu se kod nas, Srba, malo govori, a vrlo često se to, na žalost, sprovodi u delo, a to je – kremiranje mrtvih. Kremiranje mrtvih nije ništa drugo nego izrugivanje veri u Vaskrsenje. Postojale su stare kulture i civilizacije gde je bilo prisutno spaljivanje mrtvih. Na primer, Kinezi, Indusi, stari Grci su spaljivali svoje mrtve. Kod Japanaca – ne. Među starim slovenskim plemenima: kod ruskih plemena – da, kod čeških plemena – da, ali, kako tvrdi profesor Čajkanović, nikada kod starih srpskih plemena. Čak ni u onim vremenima kada su naši praoci, stari Srbi, stari Sloveni, bili pagani, kod njih nije bilo prisutno spaljivanje mrtvih. Nikada!
Spaljivanje mrtvih je rezultat one antičke filosofije koja uči da je telo, zapravo, tamnica duše. I, kada čovek umre, šta je prirodnije nego dušu osloboditi iz te tamnice, a najlakši način da se ona oslobodi je da se tamnica razori, da se uništi. Francuska revolucija donosi prvi put jedno široko i rasprostranjeno primenjivanje kremiranja mrtvih. Revolucionari su hteli da se narugaju Katoličkoj crkvi u Francuskoj, naročito u Parizu, i odmah, nedelju dana posle nazovi-revolucije, izdaje se dekret, po kome svaki pokojnik mora da bude spaljen. To je bilo otvoreno izrugivanje hrišćanstva i vere u Vaskrsenje. Trajalo je nepunih godinu dana jer je protest, i u Parizu i svuda po Francuskoj, bio takav da su morali da vrate pređašnje.
Naravno, 99,99% pokojnika se i dalje sahranjivalo. Onda nastaje zatišje, a prvi put se kremiranje javlja u drugoj revolucionarnoj godini u Evropi – 1848, ali sada pod mnogo perfidnijim vidom – u Amsterdamu se prvi put javlja Udruženje prijatelja kremacije. To se onda propagira kao mnogo čistiji, jeftiniji i nazovi-kulturniji način oproštaja od mrtvih nego što je sahranjivanje u zemlju. Ali, u suštini, trebalo bi da znate da to nije ništa drugo nego izrugivanje naše vere. Ne kažemo mi uzalud: Čekam vaskrsenje mrtvih. Kakvo vaskrsenje mrtvih? KOMPLETNO vaskrsenje mrtvih, vaskrsenje i naših tela, to je ono u šta mi verujemo. Ne verujemo mi u neki “bal duhova”, tamo negde, u onom drugom svetu. Mi verujemo, verom u Vaskrsloga Hrista – i to je zagarantovano Njegovim telesnim Vaskrsenjem – da ćemo mi svi, jednoga dana, jedni druge opet gledati, jedni sa drugima razgovarati, jedni druge moći da zagrlimo, jedni sa drugima moći da se radujemo, što je najvažnije.
Onda ljudi pitaju: a, šta će biti sa onima koji su, recimo, izginuli, kako se to danas, na žalost, dešava, u tim silnim terorističkim napadima, ili na 10.000 metara u avionu, ili u nekim požarima, ili u eksplozijama, kad čovek bude raznet? Bog, Koji je ni iz čega, ljubavlju i Svojom Rečju, stvorio svet, zar nije u stanju taj isti Svemogući Bog da čoveka opet sastavi iz njegovih delova? Čekam vaskrsenje mrtvih, dakle, jeste i te kako potvrda naše vere i ono čemu idemo u susret, čemu se nadamo. U tome uloga tela je neprocenjiva!
Sećate se, verovatno, kada ste bili poslednji put na krštenju nekog detenceta, da je sveštenik prvo svetim uljem, a onda svetim mirom pomazivao sve delove ljudskoga tela: i čelo, i nos, iznad očiju, usne, uši, grudi, ruke i noge. Zašto? Zato što telo učestvuje u životu vrlina! Ne mogu ja da pokažem svoju vrlinu bez tela. Moram da imam noge da bih krenuo ka nekome, učinio neko dobro delo. Moram da imam ruke da bih njima učinio nešto dobro. Ili, pak, nešto zlo. Znači, moje telo igra i te kako odlučujuću ulogu u mome spasenju! I, onda, nije slučajno što, kada se krug zatvori, na sahrani pravoslavnih hrišćana, telo pokojnika ili, u nekim slučajevima, ako kovčeg ne može da bude otvoren, kovčeg se osenjuje znakom krsta, mešavinom vina i ulja. Time se, zapravo, zatvara krug, kao da sveštenik kaže: jeste, svojim životom, svojim trudom, svojom verom si ispunio sve ono što ti je rečeno na dan krštenja. A, jedna od prvih reči je bila, kada je sveštenik pomazivao stopala – obratite pažnju na to prvi put kada budete na nečijem krštenju – kada pomazuje stopala detetu na krštenju, sveštenik kaže: I da hodimo stopama zapovesti Hristovih…
Protojerej-stavrofor Miloš Vesin
Izvor: Saborna-crkva.com