IDEAL LJUDSKOG ŽIVOTA
Ništa nema vrednije nego što je duševni mir. Kako postići ideal života svakog čoveka i uskladiti duh i dušu koji treba da su sjedinjeni u harmoniji.
Duševni mir je vrhunsko duhovno postignuće, jer nema ništa vrednije od mira u duši. Kakva je korist čoveku ako dobije ceo svet, a duši svojoj naudi?
Svako vidi da je sve manje mira u svetu, a pre ili ranije u samom čoveku, jer sve dolazi od pojedinca. Nije od velike važnosti od kojih smo i poreklom, statusom, titulom… Nevolja je sve veća, jer čovek se uzda u sebe i druge, a na Boga ne misli, a kad dođe velika nevolja, tek onda se sete da postoji Bog.
Za one koji ne veruju, razume se.
Molimo vrlo često za pomoć i savet od pogrešnih ljudi i lažnih prijatelja i vrlo često smo u još goroj situaciji. Probleme prenosimo svojom slabošću na druge koji su možda još veći, komplikovaniji.
Slomljeni, nervozni ili puni ponosa sa velikim egom, ne mogu nikome pomoći. Samo smiren, iskusan čovek koji zna za molitvu može pomoći malo ili mnogo.
Nažalost, mnogi iz tih razloga menjaju posao, partnere, stanove i zemlje boravka, tražeći rešenje i mir, ali ga ne nalaze. Neki vernici odlaze od manastira do manastira, od jednog sveštenika do drugog, ali kratkotrajno sa zadovljenjem svojih potreba i nalaženjem rešenja. Sva ona trčanja i traganja su uglavnom bez trajnijih rezultata i uspeha.
Idući za ispunjenjem svojih želja, koje su neretko neostvarive, nailazimo na probleme. Odgovore uglavnom tražimo van sebe, samo da ne uđemo unutra u klet svoju. Pojedinima dođe onaj trenutak kada ga Gospod pozove i kucne ga u srce ili dušu i dođe do preumljenja (metanoje). Počinje novi život.
Dok mnogi nažalost to ne primećuju i ne prepoznaju da problem leži u nama, nastavljaju svoj put. „Znam šta mi je korisno i najbolje“, pa nastavljaju isti način života.
Jednom kada se duh probudi iz sna tada ga je teško zaustaviti. Duhovna glad koja je prirodna traži hranu kao novorođenče. Stalno je gladan plodova na putu duhovne hrane, a ne traži toliko telesnu, onda ne može da razume one druge koji su bez duhovnih plodova, a oni su neprestano gladni telesne hrane.
Hrana telesna može biti veliki neprijatelj duha. Velika je to strast, črevougodije. Stomakougađanje. Skoro da nema televizije koja u svom programu ne promoviše razna jela iz kuhinje, pića i sve u slavu Njegovog Veličanstva – stomaka.
Jedan od primera je da su pojedini sveti ljudi koji žive u neprestanoj molitvi, sa vrlo malo hrane čistili svoje telo i duh. Molitva je bila njihova najveća hrana i ono što je patrijarh Pavle rekao o obroku: „Najbolje je, deco moja, ništa ne jesti“ (naravno u šali).
Kada se ovakvi duhovnici presele iz ovozemaljskog života u život večni, njihovo telo ne daje loš miris, neki dobijaju veoma lep miris, blagosloveniji.
Stomak im je čist, očišćen od otrova. Molitvom i podvigom kosti su im postale netruležne, svete.
Nema ništa vrednije od mira u duši. Kakva je korist čoveku ako dobije ceo svet, a duši svojoj naudi?
Autor: Zoran Lazarević