O JERMENIMA I JERMENIJI
Jermeni nisu običan narod i nisu nam toliko daleki po duhu i istoriji, koliko nam se možda čini i koliko su fizički udaljen od nas.
Mi, Srbi, koji se „muvamo“ po svetu, često se iznenadimo, razočaramo ili, čak, naljutimo, kada vidimo da neki tuđinac nema baš predstavu o tome ko smo mi i sa kakvim se aždajama borimo, kroz celu istoriju. („Srbija – je li to blizu Kosova? Kosovo – je li to ono ostrvo? Jeste li vi Srbi, isto katolici – kao Hrvati?“ – čuo sam, verujte, i takva pitanja…)
A šta mi znamo o drugima? Znamo li, na primer, šta je to, gde je to i šta se događa na Nagorno-Karabahu? Gde se nalazi planina Ararat i šta je to „genocid nad Jermenima“, (koji nismo, bajdvej, zvanično priznali)? Razlikujemo li Jermene od Gruzina, Osetina, Čerkeza ili Čečena?
A jermenski narod nije običan narod… I nije nam toliko dalek po duhu i istoriji, koliko nam se možda čini i koliko je fizički udaljen od nas…
Probaću da kažem par reči o Jermenima, iz mog iskustva…
Za prezimenima mojih prijatelja (malo čudnim za naše uvo – Martirosjan, Pogosjan, Akopjan, Simonjan…) kriju se neverovatno duhoviti, druželjubivi, vredni i radni ljudi – ljudi neverovatne duhovne kulture – ponosni, svesni svoje istorije, svojih predaka, instiktivno osećajući ko su im prijatelji a ko neprijatelji. I ako se makar površno upoznate sa njihovom istorijom i kulturom videćete da to uopšte nije slučajno. Ono čime će vam se svaki Jermenin, pre svega ostalog, pohvaliti je to, što je po epsko-biblijskoj priči, Noje zaustavio svoju lađu na „njihovoj“ svetoj planini Ararat.
I naravno, neće propustiti da kažu, da su oni, Jermeni, jedan od najstarijih civilizovanih naroda na svetu i da su teritoriju, na kojoj i danas žive, naselili čak u 8. veku pre Hrista.
Oni su i prvi narod koji, je kao državnu religiju, primio hrišćanstvo (301. godine) i jedan od naroda koji je među prvima imao svoju azbuku (još u IV veku).
Nalazeći se stalno između velikih civilizacija i naroda (arapskog, persijskog, rimskog, vizantijskog, ruskog, mongolskog, otomanskog – kasnije turskog) njihova istorija je ustvari jedna herojska ali i tragična priča o stalnoj borbi za očuvanje svoje države, svoje samobitnosti i slobode, kakvih je malo u svetskoj istoriji.
Taj tragizam je kulminirao jednim od najvećih genocida u istoriji civilizacije, kada je početkom XX veka, za nekoliko meseci, od strane Turaka pobijeno oko milion i po Jermena.
Današnji simbol njihovog stradanja je i činjenica da se jermenska svetinja (njihovo Kosovo) – planina Ararat, danas nalazi u Turskoj mada se, kao na dlanu, vidi iz svakog ugla jermenske prestonice – Jerevana i svakog trenutka ih podseća na to.
Vihor istorije je doveo i do toga da danas dve trećine od ukupnog broja Jermena živi rasuto po svetu, van svoje zemlje.
Ali, za divljenje je činjenica da se (za razliku od nas Srba, a slično Jevrejima), Jermeni nikad potpuno ne asimiluju, ma gde živeli – pamte, na genetskom nivou, kroz generacije, svoju kulturu i tradiciju, prepoznaju se i pomažu na svim meridijanima…
– Mi smo „mrežni“ narod! – rekao mi je jednom naš prijatelj, bivši ministar građevinarstva i potpredsednik vlade Gagik Amajakovič Martirosjan.
Jermeni su, kad su vam prijatelji, izuzetno privrženi i odani, što će vam i hiljadu puta verbalno i bukvalno ponoviti, gledajući vas u oči, uz čašicu čuvenog jermenskog, „najboljeg na svetu“, konjaka, u obaveznim „tostovima“, za koje su, kao i Gruzinci, velemajstori.
O Jermenima i njihovom trgovačkim veštinama kruže legende (koje nisu bez osnova) i u tom pogledu kažu da sa njima mogu da se mere samo Jevreji… Oni kažu da ne mogu, već da „tamo gde prođu Jermeni – Jevreji nemaju šta da traže“!
Ono što ćete sigurno odmah kod Jermena primetiti je neverovatan i stalno prisutan osećaj za humor. Slično kao kod Jevreja, ali sa mnogo manje cinizma i sarkazma, karakterističnim za jevrejski humor.
Radi ilustracije pokušaću da dočaram jermenski smisao za humor kroz primer jedne anegdote, koju nam je iz svog života, ispričao pomenuti gospodin Gagik Martirosjan, bivši vice-premijer Jermenije a zatim naš kolega na poslu nekoliko godina. Mada je to prepričavanje njegovih anegdota malo uzaludan pokušaj, jer nema reči kojima se može dočarati gestikulacija, sočnost izražavanja, majstorstvo pričanja i onaj, uvek simpatični, karakterističan izgovor ruskih reči, kojeg se Jermeni u Rusiji, beznadežno, nikada ne mogu osloboditi:
Elem…
Došao neki japanski ministar u Jerevan i posle sastanka, domaćini ga, kao što je red, povedu na ručak. Pored njega je seo njegov neposredni domaćin, korpulentan, ogroman čak, naizgled „surov“ ministar, kog su kolege zbog svega toga zvali Rambo. Pred njima, na stolu – celo pečeno jagnje, na koje je zbunjeni Japanac već gledao sa znatiželjom… Znatiželja se ubrzo kod japanskog gosta pretvorila u čuđenje, kada je Rambo počeo rukama da čereči jadno jagnje i njegovu glavu, a malo kasnije verovatno i u zaprepašćenje, kada mu je izvadio oko, pa mozak i ponudio Japancu, koji je žustro mašući rukama ispred sebe odbijao.
I odjednom, usred te horor scene, Rambo je, zanet pečenjem, slučajno oborio čašu crnog vina, koja se prolila i Japancu na nogu. Vičući nešto i ne dajući nikome da priđe, Rambo, kao što bi svaki normalan čovek uradio, uzima sa stola so i soli, naravno, „da ne ostane fleka“, nogu Japanca!
Japanac je, priča Gagik zacenjen od smeha, vrisnuo kao da ga kolju, skočio sa stolice i počeo da beži, misleći da je Rambo prešao na poslednju fazu – jedenje njegove posoljene noge! Nije, siromah, mogao da sanja, da Jermeni, kao i mi Srbi, tako čiste fleke!
Sutradan su sve satirične novine Jerevana pisale da je Japanski ministar jedva spasio svoj batak!
I nije važno, koliko je u tome baš sve istina, dok dođete od daha od smeha, vaš jermenski drug već priča sledeću sličnu anegdotu! I tako može satima! I tako može skoro svaki Jermenin.
Ima i duhovito – gorkih priča, koje, osim neponovljivog humora, pokazuju i svu njihovu muku i tragediju. Kao recimo ova:
Pred smrt, stari Jermenin zove svoje sinove i traži od njih da mu organizuju da promeni veru i da postane Turčin!
– Kakav crni Turčin? Celog života si ih mrzeo, Turci su naši krvni neprijatelji? Kakav Turčin? – pita ga najstariji sin.
– Jedino tako ću mirno da umrem…
– Zašto, pobogu?
– Zato što tako znam da kad umrem, biće na svetu jedan Turčin manje!
JEREVAN
Poznajući mnogo Jermena iz Moskve, kada sam 2011-te godine prvi put sleteo u Jerevan, kao član delegacije BK Kompanije i naftne kompanije Itera, sa kojom smo tesno sarađivali, nisam imao nikakvu dilemu kakvi će nas ljudi i sa kakvom toplinom dočekati.
Sa druge strane, nisam imao nikakvu misao, ni predstavu kako taj drevni grad – prestonica Jermenije, stvarno izgleda. I moram reći da me je Jerevan svojim izgledom i atmosferom dosta iznenadio, bolje reći zbunio.
Sa jedne strane ima nečeg azijskog u atmosferi grada, a opet nije Azija; osećaš da je naše, pravoslavno, a opet nije ništa iz tvog iskustva – ni srpsko, ni rusko, ni grčko; učini ti se da ima neku zapadnu aromu a Zapad je ipak tako daleko…
Na kraju se maneš zaludnog posla i odustaneš da u svojim starim sortiranim iskustvima i sećanjima tražiš fasciklu gde ćeš staviti ovaj novi fajl, već otvaraš novi registrator i pišeš JEREVAN, JERMENIJA. Gradom dominira i ostaje kao osnovna vizuelna slika veliki okrugli trg Republike – Hrapark, u, na prvi pogled, običnom soc-realističkom stilu, ali opet sa specifičnim šmekom, sa fasadama u, karakterističnom za ceo grad, roze – smeđem endemskom kamenu. Tu se uglavnom, kao na trgu nekog rimskom grada, sve događa… Tu se ljudi i skupljaju, i šetaju, tu su i glavne administrativne tačke, hoteli…
Grad zbunjuje i kontrastima. Pored starih, (bolja je reč „drevnih“) i sovjetskih, soc – realističkih kvartova, nailazite na skoro netaknute, zarasle u travu i žbunje delove grada, koje vekovima čekaju ljudsku ruku… Tako i po toku reke Hrazdan, čiji su neki delovi korita, čak i u gradu, zarasli, netaknuti… Uticaj istočnog, azijskog mentaliteta, ipak… A grad je jedna od najstarijih ljudskih naseobina na svetu. Zbunjujuće…
Taj utisak će se samo povećati kada saznate činjenicu sa kojom će vam se svaki stanovnik Jerevana pohvaliti – da je u njemu sagrađena jedna od najstarijih hrišćanskih crkava na svetu Pogos-Petros (svetih Petra i Pavla) – sazidana još u V (!) veku, (srušena, nažalost, varvarski, od strane komunista 1931. godine).
Ljubazni domaćini u Jerevanu će vas sigurno odvesti u Muzej-institut genocida nad Jermenima, (nešto što mi Srbi nikako, kao u inat sebi, nećemo da sagradimo), ogromnu Sabornu crkvu Svetog Grigorija Prosvetitelja, ostatke zidina rimskog grada i ostatke drevnog grada Urartu…
I sigurno ćete prošetati ogromnom promenadom Mesrop Maštoc (nazvanom po svešteniku Jermenske apostolske crkve, svetom Mesropu Maštocu – tvorcu jermenskog pisma), na kojoj će vam pažnju privući izuzetno zanimljiva i maštovita izložba moderne skulpture, koja se završava ogromnim stepeništem na čijem se vrhu nalazi ogromna, čudna kuća za koju će vam domaćini sigurno napomenuti da pripada najpoznatijem Jermeninu Šarlu Aznavuru, i onako, usput, pomenuti i pevačicu Šer, i Kim Kardašijan (iskreno, ja ne znam šta ta žena radi, sem što je popularna!), i šahistu Tigrana Petrosjana, kompozitora Arama Hačaturijana, tenisera Andre Agasija, pisca Vilijama Sarojana, slikara Ajvazovskog, ruskog ministra Sergeja Lavrova, takođe… I još nekog od svetski poznatih ličnosti jermenskog porekla…
Na kraju ćete sigurno završiti u nekom od izuzetnih restorana Jerevana (ako možete svratite u „DOLMAMA“), gde ćete se sigurno oduševiti „dolmom“ – sarmicama od vinove loze u kiselom mleku (zvuči poznato, zar ne?), „šašlikom“ – ražnjićem, raznim vrstama jela od testa – „skoro pa gibanicama“ ili nekim sličnim „našim“ jelom… Jermenski konjak ne odbijajte nikako, mada oni kažu: „Kad nema jermenskog, dobar je i francuski!“
Ovaj mali zapis nije naravno neki pokušaj objektivnog opisa ovog izuzetnog naroda već moj mali, subjektivni „kroki“… Nikako ne mogu da se otrgnem utisku koliko su srpska i jermenska istorija slične po svom tragizmu i herojskoj borbi za slobodu i da možemo mnogo da naučimo od ovog, jednog od najdrevnijih svetskih, naroda.
O vezama naša dva naroda, govori i ovaj mali isečak iz teksta koji je napisao jedan Jermenin, veliki prijatelj i poznavalac srpskog naroda, pesnik, prevodilac i počasni konzul Srbije u Jermeniji Babken Simonjan:
„Posle čuvene Kosovske bitke 1389. godine mnogi Jermeni koji su činili deo osmanlijske vojske, saznavši da moraju da se bore protiv hrišćana-Srba, napustili su vojsku i ostali nedaleko od Sokobanje i na planini Ozren sagradili manastir Jermenčić, u znak jermensko-srpskog bratstva i prijateljstva. U 18. veku postojala je crkva u Beogradu, a dolaskom Turaka 1739. godine srušili su je, a Jermene kao i druge hrišćane Turci su prognali iz srpske prestonice. Napuštajući Beograd, Jermeni su se naselili u Novom Sadu gde su 1746. godine sagradili svoju novu crkvu, ali je i ona srušena u Titovoj Jugoslaviji 1963. godine. Dakle, gde god ima Jermena pre svega oni moraju da imaju svoju crkvu i školu. Tu su najbolja svedočanstva o postojanju i opstanku naroda.
Kroz vekove u Srbiji su živeli poznati Jermeni koji su svojim doprinosom obogatili srpsku nauku, kulturu, muziku, umetnost, a među njima su bili veliki dobrotvor Sava Đorđević (Saak Gevorkjan), akademik Jakov Hlitčijev, čuveni vojni lekar Vramšapuh Ataljanc (pradeda čuvene balerine Ašhen Ataljanc), lekar Amajak Muradijan, doktor ekonomije Tiran Sukijasović (Sukiasjan), vrlo poznati u muzičkoj javnosti kompozitori Petar Oskjan i Vartkes Baronijan.
Preneto sa FB profila Vladana Jevtića