OSLOBODIOCI SRPSKE PRESTONICE
Posivela od vremena, kao da je prilepljena za zemlju, mala betonska ploča na kojoj stoji: „Miška tenkista“. Ko si ti, Miška tenkisto? Odakle si rodom? Kako si poginuo?
Postoji u srpskom glavnom gradu memorijal posvećen uspomeni na oslobodioce Beograda. Bele stele, tužne figure, dugački spiskovi imena i naziva različitih partizanskih jedinica i „proleterskih“ brigada…
Uveče je to običan gradski park, tu se igraju deca, nedaleko razgovaraju njihove bake i mame.
Omladina vozi rolere, neki stariji su izašli u trenerkama na svakodnevni „trening“.
Devojčica od tri-četiri godine se bakće s plastičnim trotinetom koji se prevrnuo.
Ako se krene dalje u dubinu memorijala, na samom kraju se nalazi parcela na kojoj su sahranjeni sovjetski borci, poginuli prilikom oslobađanja grada.
Skoro da se ne vide svuda prisutne zvezde i srpovi s čekićima. Zato se sreću sasvim nepretenciozni, ali zadivljujući po svojoj jednostavnosti, natpisi. Posivela od vremena, kao da je prilepljena za zemlju, mala betonska ploča na kojoj stoji: „MIŠKA TENKISTA“…
Ko si ti, Miška tenkisto? Odakle si rodom? Kako si poginuo?
Ko je plakao za tobom, ko te je čekao? Da li si stigao da neko vreme budeš traktorista u rodnom selu ili si tek na obuci savladao veštinu upravljanja strašnom mašinom? Bio si Sibirac ili Kalužanin. Nije ostalo ni tvoje prezime, ni patronim.
Anđeo smrti je došao po tebe dok si sedeo u crnom kombinezonu u gvozdenoj zveri ili te je uzeo iz bolničkog kreveta ili s operacionog stola… Ko će se sad setiti, ko će ispričati…
Ali jedno zasigurno znamo. Ti si, Miška, bio tenkista i poginuo si boreći se protiv neprijatelja. Na ploči Miškinog suseda, Petra Koljukova, tek malo sasušena ruža…
A evo ga i „Vasilj“… Samo ime.
Po svemu sudeći, Vasilju, ti si sin moćnog Dnjepra… ili tihog Polesja.
Bivalo je, vrati se u letnje veče u seljačku kuću tvoj otac. Sedne za sto, obriše belim rukavom krupne kapi znoja sa čela i duboko uzdahne. Pogleda požutelu fotografiju na kojoj se ti, u izvezenoj košulji, sakou i s kapom, nestašno osmehuješ mlad i pun snage…
– Dobar si radnik bio, Vasilju… – prozbori tiho. Sedi i zamišljeno gleda u oluju koja se sprema.
Na sledećem kamenu je čitava istorija:
„Ajrafet Atanasovič Karopetjan, kapetan. Ečmiadzin. Jermenija.“
Mirisalo je na sunčanu lepotu i starinu Araratske doline. Bila je ovde, kapetane, čak i tvoja fotografija, ali je nestala.
Ispod velike vertikalne ploče leži „Sedamdeset devet neidentifikovanih boraca Crvene armije, među kojima se nalaze…“ Dugačak spisak. Imena, prezimena i patronimi: „Sereda, Tonkosejev, Sorokin, Litovčenko… Raskazov, Paškov, Vohničenko, Božan, Pasečnij… Gubarjov, Čuprin, Polgura, Stojev, Zevakin…“ – 62 čoveka. To su oni za koje se tačno znalo da su to oni, „neidentifikovani“, a još ovde počiva „I sedamnaest nepoznatih“.
Na ploči su dva sveža karanfila. Ni zvezda, ni krstova…
Devojčica je savladala svog plastičnog konja. Rukama čvrsto drži volan i pažljivo gleda nepoznatog čiku s bradom, zamrla je.
– Ajde, Milice, ajde, dušo, – okrenuvši se zove je baka niskim glasom.
Na Beograd pada prohladna noć.
Vojničke ploče se bele na pozadini od jesenje trave.
Spavaj, Miška, spavaj, Vasilju… Bog da vam dušu prosti, drugovi borci!
Izvor: Pravoslavie.ru