KUSUR
Posle dvadesetak koračaja čuješ kako Jelena viče za tobom… Gospodine, gospodine… Zaboravili ste kusur! Dokusurila si me….
Hvala Bogu na tom bezakonju, na beskonačnoj sloodi u zemljama u kojima kafane i nemaju radnog vremena, nego ostaju otvorene do kasno u noć ili do rano ujutru.
Dan se polagano dani, a ti od večeri nisi promenio zauzeto mesto na plastičnoj beloj stolici ispred birtijice u nekom selu u Istočnoj Srbiji.
Jelenak. Pa vinjak. Pa jelenak sa dva vinjaka. Pa jelenak i vinjak zajedno. Pa tura za okolne ispičuture. Vinjak… jelenak… vinjak, samo vinjak… vinjak…
Ćutiš i samo joj rukom pokazuješ da si spreman da nastaviš.
A ta mala, valjda se zove Jelena, odrasla je u tom selu, nema bog zna kakve marnire, ali ima zelene oči. Zelene. Baš zelene. Ne menjaju boju ni na sijalici ni na mesečini.
Zelene kao kockarska čoja.
I ništa ne razume dok ti tako ređaš i ispijaš. A i zašto bi! Uostalom, ko bi tebe ikada razumeo.
Sediš dakle tako još uvek na istoj stolici, ali dan se polagano dani, a Jelena bi kući.
– Da vam donesem račun, zatvaramo… – pita ljubazno i umorno.
– Donesi…
Gledaš u komad papira na kome rukom ispisan broj tura i konačna cifra koju treba da platiš. Gledaš tako minut… dva… zadubljeno i izgubljeno.
– Nešto nije u redu? – tiho će Jelena koja bi najzad kući.
– Sve je u redu. Samo bih voleo da i sreća može da se naruči… – mrmljaš za sebe i kidaš Jeleni poslednje živce koje ima ove noći.
Strpljenje ju je izdalo. Ništa nije rekla niti je morala da kaže. Samo duboki uzdah i kolutanje očima.
Vadiš svežanj novčanica. Stavljaš ga na sto i napokon ustaješ. Krećeš da se teturaš niz seosku ulicu. Posle dvadesetak koračaja čuješ kako Jelena viče za tobom:
– Gospodine, gospodine… Zaboravili ste kusur!
– Dokusurila si me…. – mrmljaš sebi u bradu dok joj odmahuješ rukom ne okrećući se.