ODNOS DVE GENERACIJE
Novi film Miroslava Momčilovića „Vikend sa ćaletom“, koji ćemo imati prilike da gledamo od 29. oktobra, mnogo je više od komedije. To je priča kakva nam je svima nedostajala.
Miroslav Momčilović koji stoji iza ostvarenja „Vikend sa ćaletom“, a prethodno iza filmova „Sedam i po“, „Čekaj me ja sigurno neću doći“, „Smrt čoveka na Balkanu“ i „Smrdljiva bajka“, kaže da voli priče koje imaju ranjiv stomak. Umetnik koji u svakom apsurdu pronalazi smešnu stranu, a u svakom smehu patnju, jednostavno i bezrezervno prati svoju dušu.
„Vikend sa ćaletom“ nije unapred izgubljena trka
U novom filmu „Vikend s ćaletom“ on se vraća arhetipovima i podseća nas na čemu se temeljio uspeh naše kinematografije – na komediji i drami.
„Mislim da smo se poslednjih godina udaljili od drame i komedije koje su naš kvalitet. Otišli smo u krimi akcione trilere, žanr koji je svojstven američkoj industriji. Ne želim da učestvujem u trci koja je unapred izgubljena. Želim da učestvujem u trci u kojoj sam dobar“, kaže čuveni reditelj Miroslav Momčilović.
„Vikend s ćaletom“ jednostavna je priča o odnosu oca sa sinom koga nije video pet godina. Miroslav Momčilović potpisuje se i kao scenarista i kao reditelj, a ovo je, kako kaže, priča nastala u jednom dahu.
Beogradski kriminalac Kašika, kome je bolest presudila smrt, odlučuje da vikend provede sa sinom. Tokom samo 72 sata, Kašika će pokušati da od svog sina načini muškarca, što će dovesti do niza komičnih i melodramskih situacija.
„Inspiraciju sam pronašao u generaciji beogradskih mangupa koji polako nestaju sa scene“, kaže reditelj.
„Prisustvovao sam scenama u kojima oni sede u kafani, hvale se svojom decom, nazdravljaju u njihovo ime, pate za njima, ali ih ne viđaju. Ta ljubav na rečima bila je polazište za stvaranje ovog filma“, objašnjava Momčilović.
Tužno može biti smešno
Paradoks da tužno može biti smešno čini ovaj film posebnim. To je ujedno i razlog zbog kojeg je Nenadu Jezdiću kome je poverena uloga Kašike ovo najdraži film.
„Ovo je duhovita drama, ozbiljna ljudska sadržajna duhovita drama“, kaže Nenad Jezdić.
Rigidnom liku kakav je Kašika, predstavniku određenih shvatanja, predrasuda, poštovaocu nelogičnih pravila, Jezdić je udahnuo život i kroz emocije pružio mu priliku da bude otac.
„Smisao našeg posla jeste ljude učiniti emotivnim. Strog, prek karakter otvara se i u tih 72 sata provedenih sa sinom uči lekciju života – da pruži i primi ljubav“, objašnjava Jezdić i dodaje da ga je Momčilovićev scenario naterao da se izbori za ovu ulogu.
Teško je popraviti prošlost
Priča o ocu i sinu samo je naizgled data u 72 sata. Ona seže u prošlost ispitujući strašnu sudbinu koja je ukorenjena u našim likovima i objašnjava ko su oni i zašto su tu gde jesu – na ulici.
„Mi povlačimo iz kuće mnoge stvari, neke su pozitivne neke negativne. Reč je o urođenim i stečenim ožiljcima“, objašnjava Jezdić i postavlja pitanje šta ostavljamo svojoj deci. Da li je moguće prekinuti ili barem oplemeniti lanac lošeg nasleđa?
„Moj prijatelj koji je analizirao reč ’sreća‘ zaključio je da ona potiče od reči ’srešćenije‘, a to je sretanje. I to je suština sreće – da se istinski i emotivno susretnemo jedni s drugima“, veruje Jezdić.
Susret sa sinom
U trenutku kada se Kašika sretne sa svojim sinom, on se ujedno susreće i sa svojim ocem. I miri sa svojom prošlošću. Isto kao što reditelj bez predrasuda priznaje:
„Moj otac je bio građevinski inženjer. Često je bio na terenu i nedostajao mi je. Možda je taj osećaj nedostajanja rezultirao ovim filmom. Umetnik mora da sledi svoju dušu i svoja osećanja, a ne da se trudi da bude pametniji i veštiji nego što jeste.“
Izvor: Sputnjik