TRAGIČAN ŽIVOT MUZIČARA
Viktor Lidio Hara Martinez nije pevao na engleskom, ali je zbog tragičnog načina na smrti i simboličnog ućutkivanja svoje muzike postao simbol otpora.
Viktor Hara je svoju poslednju pesmu nazvao po mestu gde je proveo poslednje dane života: Estadio Chile (Stadion „Čile“ u Santijagu).
Napisao ju je 16. septembra 1973, pet dana nakon što je vojnim pučem, predvođenim generalom Avgustom Pinočeom, svrgnuta socijalistička vlast čileanskog predsednika Salvadora Aljendea. Hara je bio uhapšen dan nakon puča i utamničen na stadionu koji je postao improvizovani pritvor za oko 5.000 pristalica Aljendeove koalicije Narodnog jedinstva.
O poslednjim danima Harinog života raspredaju se različite priče, ali dokumentarac Masakr na stadionu sklapa njihove deliće u ubedljivu pripovest.
Kao poznatog muzičara i istaknutog Aljendeovog pristalicu, Haru su brzo prepoznali kad je stigao na stadion.
Vojni oficir je bacio cigaretu na zemlju, naterao Haru da puzi ka njoj, a onda mu je izgazio zglobove.
Hara je najpre bio razdvojen od drugih pritvorenika, zatim je pretučen i mučen u prostorijama stadiona ispod tribina. U jednom trenutku, sigurno je pevao Venceremos (Pobedićemo), Aljendeovu izbornu himnu iz 1970, rasečenih usana.
Ujutru 16. septembra, prema sećanju zatvorenika s kojim je bio u sobi, Hara je zatražio olovku i svesku i napisao stihove pesme „Stadion Čile'“ (Estadio Chile), koja je kasnije krišom izneta sa stadiona: „Toliko mi je teško da pevam kada moram da pevam o stravi/ Stravi koju proživljavam, stravi koja me usmrćuje.“
Dva sata kasnije, ubijen je, a njegovo telo je bilo izrešetano mitraljeskim mecima i bačeno na ulicu. Imao je 40 godina.
Viktor Lidio Hara Martinez nije pevao na engleskom, niti su njegove pesme značajnije uticale na zapadnu muziku, ali zbog načina na koji je umro, simboličnog ućutkivanja njegove muzike, postao je simbol otpora smeštajući se: „negde između Boba Dilana i Martina Lutera Kinga“, kako kaže jedan od sagovornika u Netfliksovom dokumentarcu.
Upravo je Dilan organizovao koncert u njegovu čast u Njujorku, nekoliko meseci nakon puča. Otada, Hari je odata počast u nekolicini pesama na različitim jezicima, među kojima su najpoznatije Washington Bullets („Molim te, seti se Viktora Hare na stadionu u Sanitjagu“) sastava The Clash i One Tree Hill („Njegova krv još uvek navire iz tla“) benda U2.
Nedavno je Džejms Din Bredfild iz grupe Manic Street Preachers snimio čitav album o Harinom životu i svršetku, pod nazivom Even in Exile, uz trodelni serijal podkasta inspirisan Harom, u kom su među gostima bili i Čarli Barčil iz Simple Minds, poslanik laburista Kevin Brenan i Ema Tompson, koja je godinama pokušavala da snimi dokumentarac posvećen Harinom životu.
„Umro je prkosno, ali takođe i dostojanstveno,“ kaže Bredfild i dodaje:
„Svaki put vam zastane dah.“
Međutim, Bredfild je želeo da njegove pesme, za koje je tekstove napisao dramski pisac Patrik Džons, takođe osvetle i Harin život.
Izvor: BBC