Причао сам малом браци

Причао сам малом браци
Ко су били див јунаци.

Наши преци од давнина
Са оца су на свог сина
Преносили, чим се роди
Свете приче о слободи.

Од искона мали брате
Никако да злобни схвате
Није тешко нашем роду
Да умире за слободу.

Рађале су наше баке
Вековима те јунаке
И тешко је сада рећи
Ко је био ту највећи.

Ал’ ако си Србин прави
Никада не заборави
Душана су силним звали
Није био подвиг мали
Да се Србин осоколи
И да своје царство створи.

Свитала је брацо зора
На три света српска мора
Ал’ неслога бољка клета
Од вајкада нама смета.

Зато Лазар, цар наш свети
Кад је Србин моро мрети
Баци клетву на све оне
Што хтедоше да се склоне.

Тада брацо роде мили
На Косову кад смо били
За навек смо свету рекли
Да смо Божју милост стекли
И да нам је много драже
Кад душмани од нас траже
Презрет’ ланце и окове,
За крст часни и слободу
Оставити своме роду
Свети завет за векове.

Ни сањала није била
Превелика Турска сила
Да победа није лака
Против Српскијех јунака
И да за крст Православни
Погинуће Милош славни
Али да ће прије тога
А с вером у једног Бога
За навек се прославити
Турском цару гробар бити.

Пет векова након битке
Бројали смо ми губитке
Ал’ смо Христу завет дали
Да ће српски народ мали
Христовим се увек звати
За њег’ радо умирати
И Христова милост дође
Те се роди Карађорђе.

Причала ми моја мати
Српску славу он поврати
Тешке ланце и окове
Он са Србља скидао је
Причаше о њему свашта
Ал’ му народ све то прашта
Јер да њега било није
Не би било ни Србије.

А са њим је Турке секо
Славни, дични, Хајдук Вељко
Крај Тимока, из Крајине
Љућег од њег’ било није.

Када шеташ крај Нишаве
Ти не дај да забораве
Да за васкрс нашег рода
Ресавски је ту војвода
Мученичком смрћу пао
На свој шанац није дао
А кад Турци навалише
Те не мога пуцат’ више
У барут му паде лула
Тако наста Ћеле Кула.

Памти брацо, роде мили
И на Дрини кад смо били
Када Швабе ударише
И беше их много више
И кад српска војска лака
Састављена од сељака
Иако је била мала
За бежање није знала.

Као један су летели
Преко Цера соколови!
Тада српски официри
Сви до једног брате мили
„За мном!“ само су викали
Јер друкчије нису знали
Смејали се брацо мили
Надмоћнијој Швапској сили
У Европи први били
Што су Немца победили!

Нема брацо оних пара
Којим река Колубара
И животи на њој дати
Икад може да се плати.

Пренеси и на свога сина
Име Мишић Живојина
Српску војску у невољи
Мудро пусти да одмори
Само ноћ’цу да одане
Па да прије но што сване
Опет против силе веће
У јурише силне креће
И опет се хорде њине
Разбежаше мој Србине.

Немој брале да те лажу
Кад поменеш Чича Дражу.
Дуго нисмо смели знати
Нити смели помињати
Име српског генерала
Нит му просто рећи хвала
Што је на сред Горе Равне
Постројио чете славне
Српски народ да одбране
Да потуку партизане
Ал’ и Немце и Бугаре
И усташе и Мађаре
Да се Србин како ваља
Помоли за свога краља
Да сачува крсну славу
Спаси многу српску главу
Од изрода покварених
Од црвених и од црних.

Ал’ издаја беше била
Од Енглеза, од Черчила
Они Дражу издадоше
На крају га и предаше
Полуделим изродима
Кукала им мајка свима
Што су крст наш часни мили
Петокраком заменили
И веру су нашу стару
Продали машин-бравару.

Дражу јесу ухватили
Дрогирали и мучили
И лажно га оптужили
Још срамније осудили
У тајности сахранили
Да му се гроб знао не би
И да не би мртав, к себи,
Опет чете српске звао
И устанке подизао.

Ћутала је земља света
Неких педесетак лета
Ал истина из ње клија
Па зна цела Србадија
Генерала уби ОЗНА
Не желећи да се дозна
Истина о див јунаку.

Ал’ пукнуше њине лажи
Истина о Чича Дражи
Доступна је сада свима
Широм света где нас има
Зато брацо и ти кажи
Вечно хвала Чича Дражи.

Али брацо мораш знати
Ја не могу пребројати
Све јунаке силне наше
Што своје животе даше
Да се српско име слави
И зато не заборави
Много се је крви лило
Много их је храбрих било
Због слободе свете наше
Што у борби попадаше.

Зато нека Срби знају
И за Николу Кавају
За мајора Пилетића,
Рачића, Кесеровића
И за многе, многе друге
Док нас је, и док нас буде
Памти и ти брацо мали
Све њих што су живот дали
Да подаре нашем роду
Достојанство
И златну слободу!