INTERVJU ZA „FIGARO“
Amerika prosto nije mogla ni da zamisli da će Kina preko noći postati tehnološka supersila. I dalje ne možemo da poverujemo šta se odvija pred našim očima.
Urednik Ejža tajmsa (Asia Times) Dejvid Goldman analizira tehnološki rat i druge teme u obimnom intervjuu za francuski list Figaro.
Nakon što je, uz snažnu podršku Kine formirano Sveobuhvatno regionalno ekonomsko partnerstvo (Regional Comprehensive Economic Partnership – RCEP) – zona koja uključuje mnoge bliske saveznike Sjedinjenih Država, poput Japana, Australije i Južne Koreje, okarakterisali ste poziciju SAD u odnosu na Kinu kao „Cušima momenat“ za Sjedinjene Države. Dakle američku nesposobnost da obuzda tehnološki i ekonomski napredak Kine uporedili ste sa katastrofom koja je zadesila carsku rusku flotu u borbi protiv Japana 1905 u bici kod Cušime, što je na kraju dovelo do boljševičke revolucije. Takođe ste govorili o „Dijen Bijen Fu momentu“ (aluzija na bitku kod Dijen Bijen Fua iz 1954, u kojoj je francuska vojska pretrpela katastrofalan poraz od vijetnamskih komunista, čime je praktično okončana kolonijalna vlast Francuske u tom regionu, prim. prev).
Zašto? Zar je sve izgubljeno? Da li mislite da će Kina nadmašiti SAD u trci za status supersile?
— Ništa nije izgubljeno. Zapad ima enormne tehnološke i kreativne resurse. Ali ih ne koristi efikasno. Trenutno stvari stoje tako da će Kina nadmašiti SAD. Ona želi dominantnu ekonomsku poziciju, zasnovanu na kontroli ključnih tehnologija Četvrte industrijske revolucije, naročito kad je u pitanju kombinacija primene veštačke inteligencije i setovima velikih podataka.
Kina želi kontrolu nad krucijalnim patentima, industrijskim standardima i tehnologijama, čime bi ostatak sveta primorala da isplaćuje rentu kineskoj imperiji. A Peking takođe želi i nedodirljivu vojnu poziciju. Želi da bude u stanju da maltretira i ponižava države koje se suprotstave njegovim interesima – kao što to, na primer, trenutno pokušava Australija.
Kako je došlo do ovoga? Koje strateške greške su rezultovale ovakvom situacijom? Kako to da SAD godinama nisu uvidele dimenzije kineskog ekonomskog i strateškog izazova?
— Nakon pada komunizma pre trideset godina, Sjedinjene Države nisu mogle da zamisle da će se pojaviti neki novi strateški rival. Kineski dohodak po glavi stanovnika 1990. godine iznosio je jednu devetinu današnjeg. Američke firme tretirale su Kinu kao izvor jeftine radne snage za niskoprofitne industrije, a američki ekonomisti smatrali su da je kineski izvoz jeftinih potrošačkih dobara koristan za Sjedinjene Države.
Amerika prosto nije mogla ni da zamisli da će Kina biti u stanju da izvede skok do statusa tehnološke supersile. I dalje ne možemo da poverujemo šta se odvija pred našim očima.
Da li je ključna greška koja je uticala na tok svetske istorije to što su američke tehnološke kompanije napustile hardverski biznis nakon kolapsa berze iz marta 2000. godine kako bi se koncentrisale gotovo isključivo na softver?
— Iz ugla vlasnika akcija u američkim tehnološkim kompanijama, koji su u proteklih 20 godina postali bogatiji za bilione dolara, to nije bila greška. Uspešne softverske kompanije imaju visoke profite jer su im troškovi proizvodnje ravni nuli. S druge strane, kompanije koje proizvode visokotehnološku infrastrukturu, poput Eriksona ili Huaveja, imaju stopu povrata kapitala (return on equity – ROE) koja se iskazuje u jednocifrenim brojevima.
Trampova administracija obratila se Cisku, nekada vodećem proizvođaču rutera, i predložila mu spajanje sa Eriksonom u cilju stvaranja nacionalne kompanije koja bi bila konkurentna Huaveju. Cisko je odgovorio da ne kupuje niskoprofitne firme. Jeftini hardver iz Azije omogućio je softverski bum. Azija je subvencionisala skupe investicije, dok su Sjedinjene Države to izbegavale.
To je ostavilo razorne posledice na dugoročnu konkurentnost Amerike, kao i na njene strateške sposobnosti. Istovremeno, gubitak deset miliona industrijskih radnih mesta u Americi naškodio je našem društvenom tkivu.
Amerikanci su ćutali na transfer tehnologije u Kinu i oberučke prihvatili nekih 350.000 kineskih studenata na svojim univerzitetima, ne proveravajući šta oni zapravo rade tamo. Šta je dovelo do tako opuštenog pristupa, naivnost, geopolitičko slepilo ili gramzivost?
— Blizu četiri petine kandidata za doktorske studije u elektronskom inženjeringu i kompjuterskim naukama na američkim univerzitetima čine inostrani studenti, a kineski su ubedljivo najbrojniji. Stvorili smo profesore svetske klase koji sada predaju na kineskim univerzitetima, koji spadaju među najbolje na svetu. Azijci trenutno čine polovinu profesionalnog osoblja u američkim tehnološkim firmama. Sjedinjene Države su zavisne od azijskih imigranata.
Posmatrano iz današnje perspektive, trebalo je da regrutujemo studente koje želimo da zadržimo u Sjedinjenim Državama, i da se postaramo da oni najbolji među njima zaista ostanu ovde. Trik je u tome što inostrani studenti uglavnom plaćaju punu školarinu, ili čak 40 odsto iznad prosečne školarine, pa univerziteti zbog toga žele što više inostranih studenata. Bili smo naivni kad su u pitanju tehnološki transferi i nemarni povodom krađe intelektualne svojine. Ali ne može se uspon Kine svoditi samo na krađu intelektualne svojine. Neke kineske kompanije, pre svega Huavej, bile su inovativnije od svojih zapadnih konkurenata.
Danas Kina „proizvodi“ šest puta više inženjera i informatičara nego SAD. Pre dvadeset godina kvalitet kineskih diplomaca bio je nizak, ali je u međuvremenu drastično uznapredovao i sada je blizu zapadnih standarda.
Sa dolaskom Donalda Trampa i njegovom objavom trgovinskog rata kineskim tehnologijama, a potom i sa pandemijom koronavirusa, odjednom smo, makar nakratko, stekli utisak da se događa katarza, buđenje koje će dovesti do nove strategije za Kinu. Nakon prvobitnog oslanjanja na politiku „Amerika na prvom mestu“, Majk Pompeo je konačno organizovao Četvorku (engl. „Quad“ – neformalni blok SAD, Australije, Japana i Indije, okupljen radi stvaranja kontrateže kineskom usponu, prim. prev.) i počeo da obilazi Evropu kako bi upozorio Evropljane na namere Pekinga. Evropljani su najavili osnivanje komiteta za nadziranje kineskih investicija. Nekoliko zemalja, uključujući Britaniju, odlučile su da promene svoje odluke o prihvatanju Huavejeve 5G tehnologije. Došlo je do porasta netrpeljivosti prema „Novom putu svile“. Tik-tok je blokiran u Americi. Ali izgleda da su ovi zastoji bili samo privremeni. Da li je uspešno zauzdavanje koronavirusa omogućilo Kini da resetuje svoju strategiju?
— Kineska diplomatija „vuka-ratnika“ (kin. „džanlan vaiđjao“ – doktrina agresivne diplomatije koju je kinesko MSP usvojilo tokom administracije predsednika Sija Đinpinga, inače imenovana po popularnom istoimenom kineskom akcionom filmu, prim. prev.) narušila je ugled Kine. Nemački ministar spoljnih poslova javno je ukorio svog kineskog kolegu Vang Jia tokom septembra, nakon što je Vang upozorio da će Češka platiti „visoku cenu“ zbog posete predsednika češkog senata Tajvanu, a bilo je dosta sličnih incidenata. Ankete u Sjedinjenim Državama i Evropi pokazuju rastuće neprijateljstvo javnosti prema Kini.
Zapadni sentiment ide u prilog formiranja koalicije protiv Kine, ali sentiment ne može da se nadmeće sa silom. Kina je jedina velika ekonomija u svetu koja će zabeležiti rast tokom 2020. godine, i to zahvaljujući izuzetnom uspehu u suzbijanju pandemije. Njena tehnološka moć u oblasti 5G tehnologije i, što je još važnije, u industrijskoj, trgovinskoj i zdravstvenoj primeni 5G tehnologije, ubedili su većinu na Zapadu da nije moguće izolovati Kinu. To je takođe i stav Bajdenovih savetnika, poput Džejka Salivana, koji će biti novi savetnik za nacionalnu bezbednost.
Nemačka je nedavno objavila da će dopustiti montiranje Huavejevog 5G. Koje zaključke izvlačite iz ove odluke? Da li je ovo kratkoročna logika koja će Kini ustupiti kontrolu nad velikim podacima?
— Koliko je meni poznato, Nemačka nije ništa objavila, ali su nemački mediji pustili u javnost nacrt zakona koji vlada planira da predstavi Bundestagu, prema kome Huaveju biti dopušteno da izgradi 5G infrastrukturu. Trampov poraz na američkim izborima verovatno je presudio u korist Huaveja.
Huavej je oduvek posmatrao 5G kao srž „ekosistema“ novih tehnologija. Kako mi je rekao jedan od vodećih ljudi u Huaveju, „kontrolna tačka“ u svetskoj ekonomiji jeste portovanje (proces prilagođavanja softvera tako da izvršni program može biti kreiran za računarsko okruženje koje je različito od onog za koje je prvobitno projektovano, prim. prev) i skladištenje podataka u formatu koji mašine mogu da čitaju. Ako je nafta bila gorivo 20. veka, podaci će biti gorivo 21. veka. Kina je, na primer, već digitalizovala zdravstvene kartone i sekvencirala DNK stotina miliona svojih građana, pri čemu se očekuje da u narednih deset godina Huavej tome doda podatke još pola milijarde ljudi izvan Kine.
Ovakva baza podataka transformisaće farmaceutska istraživanja, a svaka veća evropska farmaceutska kompanija sada ima ugovor o zajedničkom poduhvatu (engl. „joint venture“) u oblasti veštačke inteligencije sa nekom od vodećih kineskih tehnoloških firmi. Ovo takođe može da revolucionarizuje proizvodnju i logistiku. Kako su Rusija i Nemačka integrisane u kineski sistem, Peking će posedovati prostor Četvrte industrijske revolucije koji će se protezati od Južnog kineskog mora do Rajne.
Obama je pokrenuo Transpacifičko partnerstvo. Sada imamo trgovinsku zonu koju predvodi Kina – RCEP. Jesu li Australijanci, Južnokorejci i drugi odlučili da se okrenu Kini iz realpolitičkih razloga, pošto vide Ameriku kao silu u opadanju kojoj se ne može verovati, uz to prožetu unutrašnjim ratovima?
— Sveobuhvatno regionalno ekonomsko partnerstvo drastično će potkresati tarife – nekih 90 odsto u slučaju japanskog izvoza u Kinu, a Kina sada pokušava da ispregovara zone slobodne trgovine sa Južnom Korejom i Japanom. Trgovina među azijskim zemljama je sada integrisana ništa manje nego trgovina među evropskim zemljama.
Logika razvoja azijskog unutrašnjeg tržišta slična je onoj unutar evropske zajednice, pa ne čudi što Azijci prave džinovsku zonu slobodne trgovine. Australija je u gadnom sukobu sa Kinom, ali danas više nego ikada pre njen izvoz zavisi od kineskog tržišta. Australija ne može sebi da priušti da bude izostavljena iz RCEP.
Američki potrošač decenijama je bio glavni izvor potražnje u svetskoj ekonomiji. Sada je unutrašnje azijsko tržište mnogo važnije. Južna Koreja, na primer, izvozi duplo više u Kinu nego u SAD. Siguran sam da se Japancima i Južnokorejcima mnogo više dopadaju Sjedinjene Države nego Kina, ali preovlađuje ekonomska logika azijske zone slobodne trgovine.
Azijska zona slobodne trgovine svakako je kompatibilna američkoj ulozi vodeće supersile, isto onako kao što je Evropska unija izvorno formirana uz američko sponzorstvo tokom Hladnog rata. Razlika je, naravno, u tome što ekonomska snaga Kine azijsku zajednicu pretvara u magnet za sve azijske ekonomije. U tom kontekstu, vredi istaći da su Japan i Južna Koreja ljubazno odbili američke zahteve da isključe Huavej iz njihove 5G infrastrukture.
Šta Bajden može da učini u ovoj veoma izazovnoj situaciji?
— Platforma Bajdenove kampanje obuhvata mere za promociju američkog naučnog istraživanja i razvoja, ali tokom kampanje nije delovalo kao da mu je ova ideja prioritet. Videli smo nekoliko planova koje su na zahtev Bajdenove kampanje izradili različiti univerizeteti i instituti, ali u njima nema naročito ambicioznih ideja za podršku razvoju novih tenologija.
Na primer, skorašnji dokument neprofitne organizacije „Azijsko društvo“ (Asia Society) pod naslovom „Kineski izazov“, sadrži stav da Sjedinjene Države ne bi trebalo da pokušavaju da prave sopstvenu nacionalnu kompaniju koja bi se nadmetala sa Huavejem, nego da subvencionišu pristup baziran na softveru.
Bojim se da će naše softverske kompanije i dalje pisati i testirati kodove, dok će Huavej dominirati širokopojasnim mrežama mobilne telefonije širom evroazijskog kontinenta. Da bi održale svoju ukupnu tehnološku prednost u odnosu na Kinu, Sjedinjene Države moraju da preduzmu dramatične korake. Činjenica je da već sada u mnogo čemu zaostajemo za Kinom.
Da bismo obnovili visokotehnološku proizvodnju treba nam neka vrsta poreskih kredita i subvencija za skupe industrije, poput onih kakve daju azijske države. Osim toga, trebala bi nam ona vrsta saradnje sa Ministarstvom odbrane koja je iznedrila svaku važnu tehnologiju digitalnog doba – od mikroprocesora do interneta. A morali bismo i da stavimo veći akcenat na matematiku i druge prirodne nauke u svim nivoima obrazovanja.
Iznad svega, treba nam osećaj nacionalne svrhe koji je Džon Kenedi probudio svemirskim programom ili Regan svojom Inicijativom strateške odbrane. Imajući u vidu da smo upravo potrošili nekoliko biliona dolara subvencionišući prihode i pomažući tržišta kapitala, još bilion dolara za tehnološku superiornost ne deluje tako ekstravagantno.
A to je ono što mislim da će biti neophodno: hiljadu milijardi dolara državnih izdataka u narednih deset godina. Takođe bismo morali da preispitamo imigracionu politiku, jer ovo ne može biti urađeno, ili bar ne dovoljno brzo, bez visokokvalifikovanih azijskih imigranata, uključujući i kineske.
Da li bi tehnološka alijansa SAD i Evrope, zajedno sa zajedničkom zonom slobodne trgovine kojoj bi mogli da se pridruže Japan i druge azijske ekonomije, mogla da promeni tok igre u ovom stadijumu?
— Ne sumnjam da bi kredibilna američka inicijativa bila i više nego dobrodošla u Evropi, Japanu, Južnoj Koreji i naravno Tajvanu, kao i da bi naši saveznici želeli da nam se pridruže. U poslednjih nekoliko godina imali smo problematičan stav koji se svodio na odvraćanje saveznika od korišćenja kineskih telekomunikacionih tehnologija, a da pritom nismo nudili bilo kakvu alternativu.
Mislim da su Evropa i Japan vrlo svesni superiornosti američkog pristupa inovacijama. Kina je veoma dobra u ispunjavanju konkretnih ciljeva. Ali Amerikanci i Evropljani imaju više šansi da dođu do fundamentalnih otkrića koja planeri ne mogu da predvide. Svaki od velikih američkih izuma digitalnog doba počeo je subvencijom ministarstva odbrane, i svaki od njih doveo je do otkrića koje je prevazilazilo okvire projekta zbog kojeg je istraživanje pokrenuto.
Optička mreža je jedan primer. Počela je sa vojnim projektom noćnog osvetljivanja bojišta u ratnim uslovima. RCA laboratorija otkrila je poluprovodnički laser, što je omogućilo optičke mreže i iznedrilo čitavu novu industriju.
U knjizi koju ste objavili u junu pokazujete da je Kina stvorila strategiju za tehnološko i ekonomsko osvajanje sveta. Šta se tačno dešava i koji će biti rezultat?
— Kina, pomoću lokacije telefona i prepoznavanja lica, tačno zna gde se svi njeni građani nalaze u svakom momentu, sa kime su, šta objavljuju na društvenim mrežama i šta su kupovali. To kineskoj vladi pruža nivo kontrole nad svojom populacijom koji nijedna diktatura u svetu nije uživala.
Dosta se priča o tome kako Kina zajedno sa svojim tehnologijama izvozi svoj politički model, a sigurno će se naći i neka diktatura koja će koristiti kineske tehnologije u svrhe političke represije. Ali ovaj argument može biti, a često i jeste, preuveličan.
Kineske aspiracije su drugačije od onih koje gaji Amerika, baš kao što su američke aspiracije bile drugačije od onih britanskih ili britanske od onih koje je imala Napoleonova Francuska. Za razliku od Sovjetskog Saveza, Kina ne gaji ambicije da projektuje svet po sopstvenom kalupu.
Kina nikada nije pokazivala preterano interesovanje za to kako varvari – odnosno svi koji nisu Kinezi – organizuju svoj život. Kineska imperija želi da ubira danak od ostatka sveta, da prisiljava druge države da podrže kineske interese i da pobeđuje u potencijalnim vojnim sukobima.
To je već dovoljno loše. Ne verujem da Kina ima nameru, a kamoli sposobnost, da nameće svoj sistem nekom značajnijem delu sveta. Verovatno će samo pomoći u održavanju nekih mračnih režima na vlasti.
Mnogi kineski eksperti ne dele Vaše miljšenje, ukazujući na unutrašnje slabosti autoritarnih i totalitarnih režima. Ideju da je Kina slaba na dugi rok i da će SAD uspeti da s njom izađu na kraj delila je Trampova administracija. Koji je Vaš odgovor na njihove argumente?
— Ja podržavam demokratiju jer mi se dopada, a ne zato što su demokratije uvek efikasnije od diktatura. Generalno gledano, demokratije retko istrajavaju u greškama i češće ostvaruju dugoročni uspeh nego diktature. Ali kratkoročno gledano, postoje mnogi izuzeci od ovog pravila – setimo se sukoba Francuske i Nemačke 1940. godine.
Sovjetski Savez došao je jako blizu pobede u Hladnom ratu. Nakon što je ruskim oružjem oboreno 100 izraelskih aviona u ratu iz 1973. godine, većina analitičara smatrala je da bi Rusija pobedila u konvencionalnom ratu, te da će na kraju pobediti i u Hladnom ratu. Amerika je uspela da preokrene situaciju za manje od deset godina, ali teško da je taj ishod bio unapred predodređen.
Trideset godina smo uporno potcenjivali robusnost kineske ekonomije i kapacitete Kineza da rešavaju enormne probleme – na primer, migraciju 600 miliona ljudi sa sela u gradove u roku od svega 30 godina. Kada je u januaru ove godine počela pandemija koronavirusa, omiljena fraza u američkim medijima bila je „černobiljski momenat Kine“.
Da budem precizniji, postoji tendencija da se mane kineskog sistema preuveličavaju u zapadnim analizama. Tačno je da Kina ima rapidno stareću populaciju, ali ona ne stari ni približno tako brzo kao ona japanska ili južnokorejska. Dugoročno gledano, ovo će stvoriti ozbiljan problem za Kinu, ali to se neće desiti u narednih 20 godina, koje će biti presudne.
Istina je da Kina ima velike ukupne dugove – koji iznose oko 300 procenata njenog BDP-a, ali SAD imaju isti takav odnos duga prema BDP-u. Kina u ovom trenutku prilično uspešno razdužuje svoj finansijski sistem. Mnogi američki analitičari verovali su da će sankcije SAD na izvoz poluprovodnika osakatiti Huavej, ali Kina je pokazala zavidan nivo snalažljivosti u zaobilaženju američkih restrikcija, pa ne deluje da je izgradnja njene 5G infrastrukture usporena.
Sjedinjene Države preduzele su veliki rizik nametanjem ekstrateritorijalnih sankcija na prodaju naprednih kompjuterskih čipova Kini iz trećih zemalja. To stvara podsticaj da se formiraju lanci snabdevanja poluprovodnicima mimo američkih tehnologija.
Svakako da je moguće da će Kina biti sputana unutrašnjim problemima, ali ne mislim da je to izvesno. Oslanjanje na to da će se Kina urušiti sama od sebe nije strategija. Pametnije bi bilo da pođemo od toga da Kina neće doživeti unutrašnji kolaps, i da moramo da mobilišemo svu našu snagu i odlučnost kako bismo se suočili sa kineskim izazovom. Mogli bismo to nazvati i jednom varijantom Paskalove opklade.
Izvor: Iskra.co