U SUSRET VREMENU
Nakon jednog veka, jednoj starici je došlo vreme. U krevetu, na klinici u kojoj se ljudi ostavljaju da umru, jednim naizgled kratkim gubitkom svesti, svest se izgubila zauvek.
U dubinama zaboravljenog okeana krio se njegov odraz. Iz neznanih razloga je ponovo izašao na palubu. Vuklo ga je more, vuklo ka sebi.
Po ko zna koji put, na putu od Urugvaja ka svojoj zemlji, setio se svoje porodice koju je ostavio u Montevideu. Dug je put, pomisli, baš dug. A onda zagledanom u more, činilo mu se da jasno vidi budućnost, srećan dugovečan život svih koje je voleo.
Talasi su bili sve veći, a more sve deblje. Padala je noć, a on je zamišljao krajolik dna mora, preko koga je upravo prolazio. Video je sebe iz mora, pogledom ribe koja je želela da mu kaže…
Nakon jednog veka, jednoj starici je došlo vreme. U krevetu, na klinici u kojoj se ljudi ostavljaju da umru, jednim naizgled kratkim gubitkom svesti, svest se izgubila zauvek.
„Da li nešto sanja?“, pitao je mladić pored njenog kreveta, zagledan u treptaje njenih obrva.
„Ne!“, mrzovoljno je odgovorio dežurni lekar.
„Da li je boli?“
„Ne!“, ponovo je kratko odgovorio.
Mladić je bio zadovoljan odgovorom, koji ga je učvrstio u uverenju o nepostojanju idealnog scenarija za kraj života.
„Ovako može danima i mesecima. Ona je jaka“, promrmlja lekar.
U dubini njene svesti, svesna prisustva svog unuka, obraćala se prošlim i budućim danima, koje nije i neće dočekati. Svoje sestre po ocu koje su ostale u Montevideu, nikada nije i neće upoznati.
Njen otac zagledan u okean, tražio je njene oči, da bi ih našao nakon jednog veka i jednog dana, kada je starici došlo vreme.
Dan kasnije, vest o njenoj smrti, zatekla je njenog unuka u hipermarketu sa teglom krastavčića u rukama. On danas gleda u nebo i prezire hipermarkete, kao znak umiruće civilizacije.