TATI
Ubila ga je slika urušavanja zidova sveta koji je gradio, voće koje truli neobrano po stablima koje je zasadio…
Ponovo me budi napad kašljanja. Čini mi sa da je sve gori i gori, iz noći u noć.
Soba je puna tragova rascvetale mesečine, puštam oči da je upiju i polako ustajem iz kreveta. Jedan zrak ti se razliva po licu, vidim kako negoduješ, još uvek bliži snu.
Silazim do kuhinje, pokušavajući da uhvatim dah, a da se ne zakašljem ponovo. I probudim te. Palim cigaretu, prokleto zavisna i uvek, iznova, isto zanesena tim. Iz plamena zaiskriše reči, lelujajući kroz oblačak dima…
„Koliko si danas popušio cigareta?“ mama je pokušavala da prebroji pikavce u pepeljari.
„Spavao sam, ne znam, nekoliko.“
„Ubiće te TO.“
Ali, nije ga ubilo TO. Ubila ga je slika urušavanja zidova sveta koji je gradio, voće koje truli neobrano po stablima koje je zasadio… vrednosti koje blede poput starih crno-belih slika…
Filter se navlažio suzama koje su potekle za sećanjem… Gasim cigaretu. Jer, ja ne mogu još da odustanem, jer želim još da te volim… pa dokle stignemo…