UZAJAMNO TRAŽENJE ISTINE
Arhimandrit Rafail Karelin govorio je o tome kako treba razgovarati o veri. Kada dva sabesednika govore o religiji, smatra ovaj ruski duhovnik, razgovor treba da dobije oblik uzajamnog traženja istine.
Arhimandrit Rafail Karelin govorio je o tome kako treba razgovarati o veri. Kada dva sabesednika govore o religiji, smatra ovaj ruski duhovnik, razgovor treba da dobije oblik uzajamnog traženja istine.
Jedan od najvažnijih vidova religiozne moralnosti jeste kultura opštenja. To je umeće mirno saslušati drugoga, iako se njegovo mišljenje ne slaže sa tvojim ili mu se čak suprotstavlja. Prisustvo blagodati Božije u čovečjoj duši čini da je nemoguće uvrediti ili poniziti bližnjega. Etika se manifestuje kroz uvažavanje. Reč “kultura” potiče od reči “kult” što znači “cenim” i “poštujem”. U datom slučaju, visina kulture, naravno i duhovne kulture, sastoji se u umeću da se u svakom čoveku vidi obličje i podobije Božije – ličnost koja ima svoj pogled na svet, svoje moralne kriterije, svoj duhovni svet.
Kada dva sabesednika govore o religiji i njihov pogled na svet se ne podudara, razgovor treba da dobije oblik uzajamnog traženja istine: prvo se treba izjasniti u čemu se slažu u pogledima, a u čemu se razilaze. Zatim treba naći zajednički kriterijum istine i mirno razmotriti nedoumice, pitanja, probleme, talas za talasom, ne silazeći sa te platforme. Takva platforma može biti sve učenje Crkve, tekst Biblije ili samo Novi zavet. Ako se religiozna ubeđenja zasnivaju na raznim knjigama Biblije, vedama, Kuranu, onda treba istaći osnovne osobine istinitosti, za šta očevidno moraju služiti: unutrašnja neprotivrečnost teksta, visoko učenje o Božanstvu i moralu koji odgovara tome učenju, treba razmotriti istoriju nastanka tih knjiga i dr.
Da bismo odgovorili svome sabesedniku na valjan način treba ga umeti saslušati mirno, shvatiti šta on hoće, istaći glavni naglasak njegovih pogleda na svet. Zatim upitati da li smo ga pravilno shvatili, da mu ne pripisujemo ono što on nije mislio i uopšte nije hteo govoriti. A ako on to potvrdi, onda već u početku moramo označiti u čemu se slažemo, šta odobravamo u njegovim stavovima. Pa dobro, nema čoveka koji bi u svemu pogrešio (prepodobni Makarije Egipatski pohvalio je za trudoljubivost idolskog žreca koga je video da je nosio na svojim ramenima teško brvno). Označivši tačke zbližavanja, tj. stvorivši određenu psihološku vezu, kada nas sabesednik prihvata, ne kao protivnika, nego kao prijatno lice koje se trudi da ga shvati, treba se veoma korektno dotaći tačaka razilaženja i predložiti da se zajedno razmotre temu razgovora.
Velika etička i psihološka greška je zaključak apriori, prije dokaza, kada se umesto dokaza, istakne sopstveni autoritet, koji uopšte nije obavezan za druge. Zatim sam sabesednik treba da napravi zaključak, a ako se muči, tada ne treba insistirati: čovek će se kasnije sam vratiti tim istim problemima. Ako je čak pod uticajem nepobitnih činjenica sagovornik prinuđen da se saglasi, kao da je izbačen sa ringa na turniru, onda ovo slaganje obično biva neuverljivo i on će tražiti revanš za poraz i naći nove argumente koji opovrgavaju suprotno mišljenje.
Snaga Sokrata je bila ne samo u njegovoj pameti i razmišljanju, nego i u metodu. On nije govorio za sabesednika, već, ostavljajući mu slobodu da pravi svoje zaključke, zadavao mu sugestivna pitanja i potkrepljivao ih odgovarajućim primerima. Kritičke primedbe sabesednika treba primati mirno, i ako su ispravne, odmah se složiti.
Razgovor postaje besmislen ako dozvolimo da se pretvori u spor, u svojevrstan verbalni duel, u kome nanosimo i dobijamo udarce. Tada se dijalog pretvara u dva monologa – svako govori ne slušajući sagovornika, a ako čuje, onda sa jednim ciljem: pošto-poto opovrgnuti ga. Kao svedok duhovne i moralne zakržljalosti čoveka služi njegov nepravilan stav, ili, prostije, “poza” u besedi.
1. Poza “učitelja” – čovek govori sa drugim sa osećanjem nadmoći. On ne sumnja u to da zna više od svojih sagovornika, da je pametniji od njih, da bolje zna ono što je potrebno čoveku. Njemu se čini da je njegova obaveza da uči druge, a drugi da uče. Takvi ljudi čine to čudnom samouverenošću, čak ne shvatajući da njegova preterana samouverenost u njihovim rečima odbija srce sagovornikovo.
2. Poza “državnog javnog prokuratora” – čovek sebe smatra višom instancom u sudbini drugoga. On stalno ukazuje na nedostatke sagovornika, lovi ga na protivrečnostima, kao lopova koji je stavio ruku u tuđi Džep, razotkriva, negoduje i iznosi “prigovor” uopšte ne shvatajući da to nije u njegovoj nadležnosti. Misli da donosi dobro čoveku otvarajući mu oči na samog sebe. On smatra da mu jadni grešnik mora samo zahvaljivati pouci. Želja da se ispravljaju drugi često poprima karakter stalnog svraba kao kod mučnih kožnih oboljenja.
3. Poza “sveznalice” i “savetnika” – čovek je spreman da pruži savet i recept za sve slučajeve života. Obično su to bliski ljudi koji mnogo govore zato što malo znaju i još manje misle. Spremni su da daju savete, pošto ne osećaju odgovornosti za svoje reči. Ovi ljudi se upliću u tuđe poslove, smetaju drugima budući potpuno sigurni da im pokazuju veliku pomoć. A oni sami tuđe savete ne primaju. Kada se njihovi vlastiti poslovi završavaju neuspehom (a to se često događa), onda oni razotkrivaju sve osim sebe samih.
4. Poza “načelnika” – čovek govori tako kao da daje naredbe svojima potčinjenim. On želi da bude mali “car” u svojoj porodici, među prijateljima ili, jednostavno, sa sagovornikom. Ove ljude karakteriše poštovanje svoje sopstvene ličnosti i nepoštovanje prema svima ostalim. Oni bestidno hvale sami sebe, pričaju o svojim sopstvenim dobročinstvima, koja najčešće i ne postoje. Jednu te istu frazu ponavljaju po nekoliko puta da bi je memorisali u pamćenje sabesednika. U odnosu prema drugima ponavljaju odlučnost i nezahvalnost. Oni, izgleda, iskreno smatraju da je za druge ljude velika sreća što mogu disati sa njima. Sagovornika ne slušaju i mogu ga prekinuti pitanjem koje se uopšte ne odnosi na dotičnu stvar.
Zaustavio sam se na ovih nekoliko psiholoških tipova samo zato što mi sami često, ne kontrolišući sebe, činimo to isto. Zato se u razgovoru treba setiti kakav ne treba biti i šta ne treba činiti. Gordost je u stanju da sruši sve psihološke mostove među sagovornicima i podeli ih na neprijateljske tabore.
ovek mora biti korektan, tim pre ako je razgovor o verskoj temi. Naš opit Božanske slave treba da se izražava u našem životu posredstvom ispunjenja volje Božije, to jest u zapovestima, a ne preko netrpeljivosti prema onima koji drugačije misle i drugačije veruju. Grubost često prikriva u sebi slabost argumenata, a gordost i oholost – nizak intelektualni nivo.
Postoji engleska poslovica koja govori da praznine koje se formiraju u ljubavnoj korpi ispunjava gordost. Ako razgovor poprimi nekorisne oblike kad je reč o grešci sagovornika, treba staviti primedbu da je o ozbiljnim stvarima potrebno govoriti ozbiljno; a ako to ne bude prihvaćeno, treba prekinuti razgovor jer nekorektnost u takvim slučajevima često prelazi u nepristojnost i može se završiti uzajamnom uvredom i razilaskom.