SRCE MALOG STADA
Ljubav Hristova se uliva u srce takvog čoveka tako da ga do kraja ispuni, a ispuni ga tako da počne i na druge da se izliva.
Sveti Luka Krimski pisao je o tome šta predstavlja Hristova ljubav i kako je treba sačuvati.
Nastala su strašna vremena, o kojima je i Sam Gospod govorio, dok je ukazivao na znake Svog Drugog dolaska. Tada je, između ostalog, i ovo rekao: I tada će se mnogi sablazniti, i izdaće jedan drugoga, i omrznuće jedan drugoga… i zato će se umnožiti bezakonje, ohladneće ljubav mnogih. U ovo naše vreme, upravo to i gledamo! To je ono što izaziva patnju u našem srcu, ono zbog čega nam se srce cepa.
Danas vidimo da se mnogi ljudi mrze i izdaju jedni druge. U njihovim srcima je ohladnela ljubav, tako da od nje ni traga nije ostalo. Narodi žive po zakonima sveopšteg neprijateljstva, umesto po zakonu Hristove ljubavi. Onaj ko u novinama prati šta se u svetu događa, zgroziće se kad vidi kako satanska laž i nepravda trijumfuju i kako velike države podstiču na političko nasilje, koje je zaista za svaku osudu.
Šta treba da činimo i kako da živimo? Treba sačuvati ljubav Hristovu do Drugog dolaska Gospoda Isusa Hrista. Treba sačuvati ljubav Hristovu u srcima malog stada Hristovog! Zato užas zbog takvog načina života, nepravdi i pogažene ljubavi, koji gledamo svakoga dana i svakoga časa, treba da nas podstakne da u srcima svojim rasplamsavamo ljubav Hristovu. No, kako to učiniti i kome se uopšte ljubav daruje? Na dar je dobija samo onaj ko ispunjava zapovesti Hristove i ko hodi uskim putem stradanja, ne skrećući s tog puta, bez obzira na stradanja i progone koji mu prete.
Treba ići do kraja krsnim putem, i to bez osvrtanja. Treba ići ka svetlosti Hristovoj! A, budemo li uporno i bez stajanja išli ka svetlosti, onda ćemo do nje i stići.
Kako je moguće voleti ljude koji nas mrze? Moguće je, ako ne u potpunosti, a ono makar u maloj meri. Razmislite o tome šta je to saosećanje. To je jedan od oblika svete ljubavi. Nismo li dužni da svim srcem žalimo ljude koji su odbacili Hrista i koji hode putem pogibli? Zar nismo svi mi dužni da se sažalimo nad takvima?!
Teško je voleti ih potpunom i čistom ljubavlju, ali je moguće sažaliti se nad njima i svim srcem tugovati što se ti nesrećnici nalaze na putu pogibli. Ako ih ne budemo prezirali i proklinjali, samim tim ćemo ispuniti Hristov zakon u odnosu prema njima.
Znate li da su velikog svetitelja Serafima Sarovskog napali razbojnici, nekoliko ljudi iz sela koje se nalazilo pored samog manastira? Na smrt su ga pretukli, glavu mu razbili i rebra polomili, tako da je izgubio svest i nekoliko meseci proveo u manastirskoj bolnici, sve dok Presveta Bogorodica nije došla i iscelila ga.
A, kako se on poneo prema razbojnicima? Njih su pohvatali i na sud predali, ali je prepodobni Serafim sa suzama molio da ih ne kažnjavaju, nego da ih oslobode. Svetitelj Božiji je plakao zbog njih i bilo mu je ih je žao, što znači da ih je voleo. Takvo osećanje pokazivali su mnogi, zaista mnogi svetitelji. Oni su se upravo na takav način odnosili prema onima koji su im veliko zlo nanosili.
Upravo tako i Sam Bog trpi grešnike. Trpeo je čak i tako strašnog razbojnika kakav je bio Varvar, razbojnika koji je tri stotine ljudi ubio, a potom se pokajao. Bogu je prineo takvo pokajanje koje mi ni zamisliti ne možemo, i Bog mu je oprostio i tako ga silno zavoleo da mu je i dar čudotvorenja darovao. Budući da je Sam Gospod tako dugotrpeljiv u odnosu na teške grešnike, kako onda da se mi usudimo da ih mrzimo i proklinjemo? Treba s njima da saosećamo, a saosećanje je jedan od oblika ljubavi. Ako je moguće sažaliti se čak i nad ubicama i zločincima, šta onda reći o onima čiji je greh mnogo manji, o nesrećnim kradljivcima i o svima onima koji su u pogibeljnom grehu? Takve treba mnogo više žaliti nego što je prepodobnom Serafimu bilo žao onih koji su hteli da ga ubiju.
I, neka niko od vas ne kaže: kako mogu da volim te ljude koji nam truju život i koji brukaju ceo narod. Neka ih niko od vas ne proklinje, nego neka ih žali, pa će tada ljubav Hristova sasvim neprimetno iz dana u dan sve više ispunjavati vaša srca. Jer, ljubav ispunjava srce čoveka koji se trudi da Bogu ugodi, koji se stalno moli i telo svoje smirava, čoveka koji se trudi da pomogne onima oko sebe. Ljubav Hristova se uliva u srce takvog čoveka tako da ga do kraja ispuni, a ispuni ga tako da počne i na druge da se izliva, kao što se i kod prepodobnog Serafima izlila na hiljade grešnika koji su kod njega dolazili. Za takvu ljubav molite se svi rečima Svetog Jefrema Sirina: Gospode i Vladiko života moga, duh ljubavi daruj meni, slugi Tvome! I daće vam Bog duh ljubavi!