PRSKANJE KISELINOM
Zombirana gomila sedi i gleda reprize i njihova moć rasuđivanja je u opadanju. Dijalozi su im besmisleni.
Ironija je bila otpor sistemu koji nismo voleli, bila je i ponižavanje čoveka suparnika koji stoji na putu kojim idemo.
Mašina vlasti se plašila viceva, aforizama, pesama, satiričnih priča, groteski, karikatura. Podmićivali su pisce, tražili da pišu te forme protiv njihovih neistomišljenika. Pisci su se rado odazivali da za njih ruže druge jer je i to bila samo igra ironije. Smejanje naruženom je bila industrija, radni kolektiv.
Potom je počeo dvadeset prvi vek. Ironija je postala korporativna metoda moći. Bivši radnici ironije su ostali bez alata, te gnjide sa ljudskim licem više nisu trebale gospodarima. Nosali su svoje viceve, panoe, aforizme i pokušavali da nastave to lepo plaćeno disidentstvo.
Ah, ti budžetski „Ježevi“ više nemaju svoju organizaciju udruženog rada.
Globalni sada puštaju transcendentalnu ironiju sa visine. Zombirana gomila sedi i gleda reprize i njihova moć rasuđivanja je u opadanju. Dijalozi su im besmisleni. Nisu više sigurni da li se nekadašnji strugar sistemskog humora zove Čkanja, Čkalja ili Čkilja.