ANALIZA EKSPERTA
Govor Vladimira Putina, kako primećuje analitičar Rostislav Iščenko, održan u „on lajn“ formatu na godišnjem forumu u Davosu, već se aktivno upoređuje sa njegovim govorom u Minhenu 2007. godine.
Govor Vladimira Putina, održan u „on lajn“ formatu na godišnjem forumu u Davosu, već se aktivno upoređuje sa njegovim govorom u Minhenu 2007. godine – primećuje ruski publicista Rostislav Iščenko za Iskru, čiju kolumnu prenosimo.
Hteli to, ili ne, postoji nešto zajedničko. Otprilike isto zajedničko kao i između Staljinove „Braćo i sestre!“ 1941. i zdravice „Velikom ruskom narodu!“ 1945. godine.
U minhenskom govoru 2007. godine konstatovano je da je Rusija prihvatila izazov Zapada. Nismo mi napali, napali su nas. Ponudili smo mir, ali neprijatelji su izabrali rat. No mi nemamo nameru da kapituliramo, pobedićemo u ratu.
Predlažemo da se, pre nego što bude kasno, predomislite i zaustavite agresiju. Otprilike iste reči preneo je Napoleonu car Aleksandar Blaženi preko general-ađutanta Balašova u junu 1812. godine, dodajući da će se, ako je potrebno, povući na Kamčatku, ali da neće odložiti oružje dok ma i jedan neprijatelj bude na ruskom tlu.
Dakle, Putinov minhenski govor je dokaz ulaska Rusije u novi (hibridni, informativni) Otadžbinski rat. Ali njegov govor u Davosu predstavlja sumiranje rezultata tog rata. Neka vrsta nove Jalte (konferencija na Jalti se takođe odvijala pre nego što se Nemačka konačno predala).
Ljudi koji su smislili ovaj potez i radili na tome da organizuju govor predsednika Rusije na Forumu u Davosu 2021. godine, trebalo bi da kompletno svi dobiju zvanje heroje Rusije. Može im se istovremeno podići i spomenik.
Zahvaljujući njihovim naporima, za razliku od Jalte 1945. godine, danas se Rusija našla na izvorištu novog posleratnog sveta u jednini, bez ikakvih saveznika i konkurenata.
Istovremeno, ista ta Kina se ne može ljutiti – niko je nije odstranio. Nekako se tako desilo samo od sebe. I interesi Kine nisu ugroženi.
Pogledajmo govor iz Davosa sa tačke gledišta diplomatske umetnosti.
Svi znaju da je forum u Davosu okupljanje svetske finansijske i industrijske elite, ljudi koji imaju značajan, a ponekad i presudan uticaj na politiku svojih (a ponekad i susednih) država. Političari, čak i najistaknutiji, tamo su samo začin. Njihovo prisustvo je dokaz važnosti nepolitičkog dela gostiju. Oni koji govore sa bine tamo znače mnogo manje od onih koji ćute i slušaju sa strane. Pored toga, u smislu informacija, bilo koji govor će biti pokriven sa desetak drugih, izloženih u panel diskusiji.
Novinari prisutni na forumu više su zainteresovani da pokažu sopstveni značaj intervjuisanjem barem drugostepenog oligarha (ukrajinski, na primer, iz godine u godinu razgovaraju o boji knedli i veličini porcija na Pinčukovom ukrajinskom doručku, ne interesujući se više ni za šta). Generalno uzev, gotovo je nemoguće predstaviti na ovoj platformi odgovarajući politički i informativni stav.
Zato Putin proteklih 12 godina nije išao u Davos, nije imao zbog čega da ide.
Tada je došlo do pandemije koronavirusa, što je nateralo forum da se održi „on lajn“. Kao rezultat, ogroman broj narcisoidnih paunova, koji su prethodno ponosno nosili svoje sjajne repove na marginama foruma, ostao je kod kuće. Ne možete se slikati na Skajpu na pozadini sa nekim moćnikom ovog sveta, a par reči tokom pauze za kafu se nema s kim razmeniti. Forum je bio praktično zaboravljen.
Ali Forum nije umro. Njegovi organizatori uopšte nisu želeli da zakolju koku koja nosi zlatna jaja zbog nekakve tamo pandemije. Ako se ukloni šarolika svita koja je stvarala sliku i ostane samo nekoliko desetina ljudi koji zaista donose ozbiljne odluke, onda problem leži u pronalaženju teme koja bi zaokupila sve do te mere da forum održan preko Skajpa postane središte svetske informativne agende.
Najbolje što se moglo smisliti za rešenje ovog problema je Putinov govor.
Prvo, kao rezultat krize u Sjedinjenim Američkim Državama, čak i najdubljim skepticima postalo je očigledno da je Vašington izgubio svoje vođstvo u savremenom svetu. Štaviše, bajdenski državni udar je napravio od SAD oslonac liberalnih levičara i pretnju desničarskim konzervativnim snagama širom sveta.
Tramp, desničarski konzervativni tradicionalista, kojeg zapadni konzervativci vide kao potencijalnog lidera, izbačen je iz politike, ako ne zauvek, a onda na duže vreme. U najboljem slučaju,on će se posle izvesnog vremena moći vratiti u američku politiku, ali još uvek je daleko od povratka u globalnu politiku.
Drugo, takođe nema lidera među evropskim političarima koji može da predvodi desno-konzervativni otpor levo-liberalnim globalistima.
Sama Merkelova je liberalka (iako pragmatična), a osim toga odlazi u penziju. Makron je ambiciozan, ali radi u stilu „i vašim i našim“, ne može mu se verovati – u bilo kom trenutku može da pređe na drugu stranu. Ostali sami po sebi nisu njegovog kalibra, niti države koje predstavljaju ne mogu da pretenduju na mesto lidera.
Treće, Si Đinping u Kini je nesumnjivo konzervativni lider u Aziji, ali zbog ogromnih kulturnih i istorijskih razlika ne može da pretenduje na liderstvo u Evropi.
U Davosu je Putin zauzeo poziciju koja je bila tražena, to jest upražnjena, u uslovima potpunog odsustva konkurenata. Pokazalo se da je njegov govor, namenjen globalnoj finansijskoj i industrijskoj eliti, bio jedini predlog za „svetlu budućnost“ koji bi trebalo da usledi nakon konačnog rušenja američkocentričnog sistema (i iz ovog razloga se ispostavilo da je ta informativna, tema sedmice postala tema broj jedan, tema koju niko neće moći ignorisati).
Putin je elegantno demonstrirao neizbežnost njegovog konačnog sloma sa nekoliko cifara, iz čega je proizašlo da dok je tokom proteklih 15-20 godina broj siromašnih (koji žive sa manje od 5 dolara dnevno) u Sjedinjenim Državama porastao za jedan ipo put, u Kini se broj takvih smanjio četiri puta, a u Rusiji – takođe smanjio 12 puta. Istovremeno, u Rusiji danas živi manje ljudi sa manje od 5 dolara dnevno nego u Sjedinjenim Državama.
Za ljude koji su navikli da kupuju i prodaju, koji dobro znaju kolika je kupovna moć stanovništva, koji su u stanju da izračunaju dinamičke procese, navedeni podaci predstavljaju presudu Sjedinjenim Američkim Država. Štaviše, oni već znaju da je i vojno Rusija zauvek prestigla Zapad. SAD i Evropa nemaju tehnologije, koje bi im omogućile da sustignu Moskvu na polju naoružanja, a ne postoje resursi za razvoj takvih tehnologija u narednoj deceniji.
To jest, predsednik Rusije se pojavljuje na ekranima računara stotinak najuticajnijih ljudi na planeti i ne nudi alternativu (u odsustvu bar nekog konkurenta) predlaže model novog postameričkog sveta…
Putin ističe da raspojasani liberalni levičari predstavljaju pretnju bilo kojoj državnosti i meko nenametljivo nagoveštava da će se Rusija ne samo boriti protiv toga, već je i spremna da predvodi savez zdravih konzervativnih snaga širom sveta, koji obezbeđuje zaštitu nacionalne državnosti od mešanja Trans nacionalnih kompanija.
Na prirodno pitanje šta se daje zauzvrat, ne čekajući da se ono i postavi, Putin objašnjava da se niko ne sprema da sruši sistem do temelja, samo u uslovima oštre sistemske krize, uloga države u ekonomskom životu mora biti ojačana. Država nema nameru da zameni privatnu inicijativu. Ona planira samo da ublaži oštre uglove i pobrine se da privatni napor da maksimizira profit ne bude u suprotnosti sa javnim interesima i konzervativnim vrednostima. Ono što nije rečeno, a podrazumevalo se da je ruska država ta koja treba da postane garant i vođa ovog procesa.
Još jedno neodgovoreno pitanje „Kako pobediti levo-liberalne rušioce države u interesu transnacionalne finansijske oligarhije?“ odgovor je dat 23. januara i narednih dana na ulicama ruskih gradova. Bez prekomernog nasilja, bez totalitarnih zabrana, ali i bez liberalizma sa direktnim huliganizmom. Sa kim se može dogovarati – dogovorićemo se. A onog koga može ispraviti samo grob, taj će robijati (ali živ). Generalno, na pozadini onoga što se dešava u svetu (od Belorusije do Sjedinjenih Država), ruske zaštitne mere su zaista najblaže, ali istovremeno i najefikasnije.
Generalno, onom globalnom novcu koji zaista želi da radi u okviru klasične tržišne ekonomije, koja ne želi da čeka da se „zlatna milijarda“ pretvori u „zlatni milion“, pa u „zlatnu hiljadu“, a zatim u bandu sumašedših banakra koji se bore na ruševinama planete, Putin je predložio put izlaza iz krize, nacrtao konture „post-jaltinskog mira“ (zagarantovanog ruskom silom) i predložio da se započne rasprava o njegovom konačnom formatu.
I verovali, ili ne 80 ljudi iz reda najuticajnijih ljudi na planeti nije se smejalo Putinu u lice, kao 2007. u Minhenu, i bez buke i prašine, su se odmah nakon njegovog otvorenog govora, prijavilo za zatvorena konferenciju s njim.
Iskreni liberali i obični urbani ludaci mogu na potpuno iskren i slobodan način da se podsmevaju izjavama (i dokazima) ruske moći i globalne vlasti.
Ali ovaj red onih koji vode svetsku ekonomiju za privatni sastanak sa Putinom najbolji je dokaz da je ono što je juče izgledalo neverovatno danas postalo očigledno. Rusija je na sto stavila uslove novog sveta. I svet je krenuo da o ovim uslovima vodi raspravu.
Na kraju, želeo bih da vam skrenem pažnju na neprimetan podvig ljudi koji su pripremili ovaj Putinov govor. U pogledu obima i uticaja na istorijske procese, to je žešće je od bitaka kod Staljingrada i Kurska zajedno. Pored toga, pobeda je postignuta sa malo krvoprolića i na stranoj teritoriji. Efekat eksplozije bombe je postignut faktorom iznenađenja.
Ovo je stil „specijalitet kuće“ Rusije. Putinov govor u Minhenu bio je iznenadan, a avgustovski slomljeni poraz drskog Sakašvilijevog režima iznenadan. Povratak Krima bio je iznenadan. A sada isti iznenadni Davos.
Pokojni Viktor Stepanovič Černomirdin zadovoljno bi primetio: „Ovo se nikada nije dogodilo, a evo opet!“
Prevela Radojka Tmušić Stepanov