IZGLED TRADICIONALNE SRPSKE KUĆE
Obično se kaže da čovek jednom gradi kuću, a potom ona njega gradi doveka. Oblici i načini gradje u jednom narodu i jednoj kulturi nisu slučajni, oni su rezultat jedinstvenog spoja duha i tradicije.
Nekada su kuće u Srbiji bile građene u duhu arhitekture ovog podneblja, a to je značilo sa krovom na četiri vode, širokom strehom i tremom. To je nekad bio prepoznatiljiv duh cele naše zemlje, baš kao što je Bretanja u Francuskoj poznata po belim kućama sa crnim krovovima.
U te stare kuće utkano je vekovno iskustvo, mudrost i osmišljenost narodnih neimara, tako da su nekada davno pravljene sa dve prostorije: kuća u kojoj je bila vatra, odnosno ognjište, i soba, sa tremom ili bez njega. Otuda se još i kaže da treba da bude onolika koliko je dovoljno da pokrije čoveka. A bašta onoliko koliko ljudsko oko dopire.
Iako stari graditelji nisu imali formalno obrazovanje, nisu ništa prepuštali slučaju. Svesni činjenice da je veština gradnje staništa uslov da se odoli iskušenjima svakodnevice. Vodili su računa da kuće grade od materijala u skladu sa prirodnim okruženjem. Da budu u zavetrini, na sunčanoj strani i blizu vode. Bili upućeni u život i njegove zakonitosti, klimatske ćudi podneblja i geografski položaj. Tako su nastajale kuće određenog podneblja: šumadinke, kosovke, zlatiborke, mačvanke, erdeljke, moravke, kako ih je po rasprostranjenosti nazvao Jovan Cvijić, prepoznatljive i po majstorima koji su ih pravili, poput osačanskih, piroćanki ili crnotravki.
Srpske kuće i njihovi tipovi
Staro vreme je, naravno, obeleženo mnogim arhaizmima. Kada je reč o graditeljstvu, tu su se mogli naći: koliba, savijača, kuhača, savardak, strnica, ognjarica, krovinjača, lubnjača, izba, klijet, vajat i mnoge druge.
Često se ove kuće nepravedno povezuju sa siromaštvom. Gradeći sebi krov nad glavom, ljudi su se trudili da ga prilagode svojim potrebama da bude što udobniji i funkcionalniji. Nisu bile potrebne sobe i spratovi zarad prestiža, te kuće su umesto mermernih, granitnih ili kvarcnih ploča za kuhinju imale uglavnom svetlozelene kredence, ali je kultura stanovanja i te kako bila prisutna. Primer za to su dolapi. Stari zidari su uspeli i da prilagode unutrašnjost kuće životnim potrebama i tako uspostave čudesnu harmoniju između prirode i građevine. Naši pradedovi su mislili i na odmor i uživanje posle napornog posla u polju, gradeći sebi posebne objekte koji su se zvali čardaci i konaci.
Retro u modi
I stranci i naši ljudi se slažu da je naša zemlja izuzetno lepa. A da je priroda široko darivala njene prostore. A i ljudima je nekada bilo potrebno mnogo „manje“ da bi bili srećni. Uzimali su od prirode taman onoliko koliko je bilo potrebno za opstanak.
Već duži niz godina postoji ideja obnove tradicionalne srpske arhitekture. I misao o njenom mestu, značaju i ulozi, ne samo u našem turizmu, već i u tradiciji. Ozbiljna društvena tema tiče se mnogih pitanja, od zdravlja ljudi, preko osećaja pripadnosti vlastitoj državi i kulturi, do bezbednosti i prostornog planiranja. Tako i prosečni turista, čim se kroči na tlo neke od najrazvijenijih evropskih zemalja, na osnovu autentične arhitekture, prepoznaje prve lepote zemlje u kojoj se nalazi.