MLADIĆ SVETAC
Anastasije beše rodom iz Navplija, a po zanimanju je bio zograf. Imao je težak život, pa mu se Bog smilova i povrati mu zdravlje.
Sveti novomučenik Anastasije beše rodom iz Navplija; po zanimanju zograf. On veri ćerku jednog hrišćanina; ali posle nekoliko dana on ču za nju neke rđave stvari, i otkaza veridbu. Rodbina devojčina načini mu mađije, da bi je zavoleo i uzeo.
Dejstvo mađija se kroz kratko vreme obelodani: mladi Anastasije siđe s uma, i stade lutati tamo-amo. Videvši ga tako suludog, Agarjani iskoristiše priliku te ga poturčiše. No Bog se sažali na jadnog mladića, i posle ne mnogo dana povrati mu zdravlje, te on dođe k sebi. Došavši k sebi, on vide na sebi znak turske vere – beli turban; odmah ga skide s glave i baci na zemlju, i stade na sav glas vikati pred mnoštvom Turaka: Ja bejah hrišćanin, i sada sam hrišćanin, i hoću da ostanem hrišćanin.
Agarjane to uvredi i razjari, i oni navališe na njega divljački: tukoše ga i vukoše, i tako odvukoše kod sudije. Sudija upotrebi razne načine: i laskanje, i obećanja, i zastrašivanja, da bi mladića privoleo da napusti svoju hrišćansku veru. Ali sve to Anastasije ni u šta ne smatraše, već ostade nesavitljiv; i neustrašivo govoraše: Ne odričem se ni po koju cenu Gospoda mog Isusa Hrista, istinitog Boga; verujem u Njega i obožavam Ga kao Tvorca i Spasitelja moga, a vaša vera mi ni najmanje nije potrebna; naprotiv, prezirem i vas i vašeg proroka (tj. Muhameda).
Čuvši ovakve reči, sudija izreče presudu: da se Anastasiju odseče glava. Nestrpljivi pak Agarjani, odmah dohvatiše svetog ispovednika, izvukoše iz sudnice napolje, i kao nekada Jevreji prvomučenika Stefana, stadoše ga tući: neki štapovima, neki kamenjem, neki noževima, dok mu glavu ne razmrskaše i svo telo na sitne komadiće isekoše. Tako skonča blagosloveni Anastasije, i dobi od Gospoda venac mučeništva; i sada se veseli u liku svetih Mučenika, slaveći u Trojici Jednoga Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.