Moji pesnici

Dok vremena, još, ima,
obaspimo se poljupcima,
peva Galerije Katul…
I ja bih, i ja bih, Katule, brate,
ali moja ljubav me je ostavila,
ona drugog obasipa i drugi
obasipa nju dok ja tugujem…
Tebi je, to, lako reći, a meni,
nemoguće učiniti, davno,
davno sam je ljubio, možda
ne bih ni znao, ponovo,
poljupci su me,
Katule, moj,
odavno zaboravili…
Ali, Katule, volim da te ponavljam:
Dok vremena, još, ima,
obaspimo se poljupcima i
drago mi je i drago mi je i dra
ą to je, još, uvek, volim jer,
važno je voleti a manje važno
biti voljen jer
i ona je mene volela, mnogo,
mnogo volela pa, gle,
kako sam prošao,
kao bos po trnju ljubavi…

A Frančesko Petrarka…
Nek je blažen dan, mesec i doba
kad me zgodiše oka, dva,
zarobiše, oba!…
E, još sam rob, još sam u okovima
ljubavi, ali, blažen nisam, ne…
što je najgore,
zaboravio sam kad se to desilo,
nisam zapisao u notes,
nisam istetovirao na grudima,
a nisam ni urezao na našoj klupi,
na Kalemegdanu.
Samo robujem,
i to je nešto…

Ljubi, ne čekaj sutra,
radosti, srca, beri,
već, istog ovog jutra!…
To preporučuje Pjer de Ronsar,
i u pravu je.
Ko bere, nabraće!
Malo zore, malo more a
malo i ljubomore i
eto srcu zanimacije,
uz semenke, poneki sladoled i
dva-tri smela osmeha
u ogledalu nostalgije…
Berem, berem, Pjer, ali,
prazne mi ruke, prazne od
nevere…

Taman posla
da ova moja pesma
prođe bez Vilijema Šekspira,
a on kaže:
A kad lepota svene i posivi,
naša će ljubav
kroz moj stih da živi…
Ljiljana, čitaš li, ovo?
Živi li?…
Sad si jadna udovica,
baš te nešto žalim,
ti se udovičiš
a ja živim…
Živeo Vili!…

Džon Don je realan,
lepo kaže:
Ostaci srca, kadri su za igru, mnogu,
ali da vole, više ne mogu!…
To se i meni desilo,
knap slučaj:
igrao sam, igrao,
ali nisam voleo jer,
srce, moje,
negde, tamo je ostalo…
A bez srca, ne može se
voleti, ne…

Andre Šenije se raspisao,
baš mu je „krenulo“:
A kad žudnje, snovi i svitanje dana,
trgnu me iz sna, u pustoši stana –
zar, tad, moja ruka puna želje, prisne
neće naći drugu ruku da je stisne?!…
Dugo sam mislio da, to, meni
ne može i neće
da se desi i,
kao po predosećaju,
u razgovoru s njom,
pokušavao sam da se osiguram,
dogovorili smo se,
ako se, ako se, to, ako se, to… desi
ą to je nemoguće…
da se prvog dana
sledećeg meseca
sastanemo na našem mestu i…
Stisnuti ruku – to mora da je
loš prevod… Ja sam njenu ruku
milovao i ljubio…

I Viktor Igo je smestio svoju ljubav
u celu strofu:
Raščešljane kose i bosa je bila
sedeć’, bosonoga, uz te trske, mlade;
dok prolažah, tuda, mišljah da je vila
i rekoh: „Hoćeš li doći u livade?“…
I ja sam svoju vodio na livadu,
u Sokobanji,
i na Moravicu,
i u Budvu,
i u Mostar…
nije vredelo…
A čorbu mi je zapržila
u Dubrovniku,
ali bez mene!…
Prema tom, Viktore,
u mom slučaju, stvari nisu bile
zelenjave…