RAZUMEVANJE MOLITVE
Arhiepiskop saratovski i volgogradski Pimen pisao je o tome da li mi kao ljudi uopšte umemo da se molimo Gospodu Bogu i kako smo mu blagodarni kada nam usliši molitve.
Svakom verniku je poznato ono stanje napetosti kada nas lično ili naše rođake zadesi neka nevolja ili bolest. Odmah se molimo Gospodu da sve te tegobe otkloni i da bi Gospod što pre ispunio našu prozbu mi Mu se zavetujemo na velika lišavanja i na žrtve zahvalnosti… Ako se ta naša molitva ubrzo ispuni, mi smo veoma radosni i blagodarni Bogu. U protivnom slučaju, kada molitva nije donela očekivani plod, kada Gospod nije uslišio našu molitvu?
Mnogi su doživeli ono teško osećanje napuštenosti i samoće, kada se činilo da je Gospod „morao“ priteći u pomoć, a On „nije pritekao“, iako je molitva bila iskrena i topla… Onda se neki u svojoj savesti bune i ropću u sebi, pa kažu: Sam Gospod je obećao da će ispuniti moljenja naša, rekavši: „Ištite, i dobićete… kucajte i otvoriće vam se“ (Matej 7, 7). Zar Gospod može da ne održi svoje obećanje? No, to nikako! Tako ne sme da misli pravoslavni hrišćanin.
Bog, kao naš Nebeski Otac, voli svakoga od nas više nego što zemaljski otac voli svoga sina. I upravo u toj Njegovoj ljubavi nalazi se ključ za razumevanje tajne zašto je jedna molitva ispunjena, a druga nije.
Često mala deca sa suzama i vikom traže neki poklon od svojih roditelja. Ali roditelji, upravo zato što vole svoju decu, nežno iH ubeđuju u neostvarivost ili štetnost onoga što traže. No deca, ne shvativši razloge starijih, uporno traže da im roditelji ispune želju. I mi, odrasli, često ličimo pred Bogom na takvu razmaženu decu… Po svom neznanju, kao deca, tražimo od Boga ono što nam nije neophodno i korisno. Nije slučajno sv. Jakov napisao: „Ištete i ne dobijete, jer zlo ištete“ (Jakov 4, 3).
Uslov da bi Bog ispunio našu molitvu je ovaj: čovekova volja mora da se poklopi sa voljom Božijom. A šta je volja Božija u odnosu na nas? Gospod želi „da se svi ljudi spasu i dostignu u poznanje istine“ (1 Tim 2, 4). Ali put ka spasenju, po rečima Dobrog Pastira Hrista, vodi upravo kroz te bolesti i tegobe, koje mi želimo da izbegnemo. Međutim, sve te nedaće su potrebne za preobražaj i kaljenje naših duša, jer u duhovnoj borbi stradanja uzvode dušu na viši stepen dostojanstva.
Znači, glavni razlog da naše molitve „nije čuo Bog“ jeste nesklad između naše volje i volje Božije.
Ali postoji i drugi razlog: često nismo moralno dostojni ni da se približimo Bogu sa bilo kakvom prozbom. Čak i ako je ta prozba u skladu sa voljom Božijom!
Sv. Jovan Zlatousti objašnjava da se moramo podići na visoki stepen moralne čistote da bismo dobili ono što tražimo u molitvi. I zaista je naivan i nedorastao svaki onaj koji, nemajući moralnu bazu, zahteva od Boga da mu odmah ispuni sve želje.
Tačno je da je Gospod uvek spreman da ispuni svačiju molitvu, ali mi, na žalost, nismo uvek spremni ni dostojni da Njegov dar primimo. Zato je u Svetom pismu rečeno o grešnicima: „Tada će vikati ka Gospodu, ali ih neće uslišiti, nego će sakriti lice Svoje od njih“ (Mihej 3, 4).
Zato, kada se molimo Bogu i bilo šta la ištemo od Njega, treba smireno da dodamo na kraju molitve: „Ako je sve ovo, Gospode, po Tvojoj svetoj volji!“ I odmah pokajnički dodajmo: „Oprosti mi, Gospode, sva sagrešenja moja i pomozi mi da očistim dušu moju pomoću Tvoje blagodati!“
Zato je veliki ruski duhovnik, episkop Ignjatije Brjančaninov, govorio: „Istinska molitva je glas istinskog pokajanja“. A episkop Teofan Zatvornik je dao svima koji se mole ovakav savet: „Kada u molitvi ištemo od Gospoda bilo kakvo zemaljsko dobro, treba odmah uz to da dodamo: Ti vidiš, Gospode, ako je to korisno za moje spasenje, onda mi to daj“.
Takva obazriva i mudra molitva ne samo da će biti ispunjena, nego će nam ona biti od pomoći u moralnom očišćenju i u postepenom ostvarenju hrišćanskog ideala — sjedinjena sa Bogom.