ISPOVESTI NAŠIH PREDAKA
Priče iz rata obično su prožete velikim nesrećama i tragedijama, ali mogu da budu i zanimljive, duhovite i poučne…
Priče iz rata obično su prožete velikim nesrećama i tragedijama, ali mogu da budu i zanimljive, duhovite i poučne…
Nema rata bez pobednika i mučenika! Ali, u čitankama, povesnim, retko nalazimo slovo o sreći! Ili – čemeru! Običnog vojnika…
Nešto od tog, pribeležio je kapetan Radomir Cvijović, komandir Treće čete Desetog puka Srpske vojske. Učitelj iz Dučalovića, na Ovčaru, kasniji potpukovnik i narodni poslanik, na rubove ratnog dnevnika vođenog od avgusta 1915. do januara 1916, unosio je i mala zbitija kao velike svedoke istine: nekom rat, nekom brat!
Tako zabeležene priče vojnika iz rata idu ovim putem…
PRVA ISPOVEST: KAZNA
Narednik je na Dobrom polju poznao na jednom zarobljenom Bugarinu svoje čakšire! Koje su, kod kuće ostale!
Bugarin izjavi da je u tom selu (okolina Pirota) sedeo pet meseci u kući jedne lepe žene čiji je muž u ratu “baš čauš” *), da je s njom živeo i da mu je ona, na rastanku, dala ove čakšire, veša, čarape i ostalo.
Pošto se ovom nije verovalo, to je izneo pismo koje je sinoć – pred borbu – dobio od svoje ljubavnice.
Srpski narednik je poznao rukopis svoje žene, uzeo pismo i čakšire za uspomenu. a Bugarina poslao u ropstvo, ŽIVOG…
DRUGA ISPOVEST: FOTOGRAFIJA
Pre nekog vremena, desio se ovaj slučaj…
Kapetan iz P., sprovodio je zarobljene bugarske vojnike i jednog kapetana. Oba kapetana su, usput, razgovarala. Bugarin osuđuje rat, žali Srbe, veli da je rusofil. Voli Srbe i… zato se… u varoši P., oženio udovicom jednog srpskog kapetana, s dvoje dece.
Zainteresovan, ovim, Srbin – pošto je i sam iz P. – pita Bugarina: kako se zove gospođa.
Bugarin iz džepa izvadi fotografiju jedne lepe žene s dva deteta i pruži je Srbinu.
– Ovo je moja žena! – kaže Bugarin.
Srbin uze, pogleda, zaljulja se… Sede… Zaplaka… I poljubi decu na slici…
Bugarin se uplaši!
Srbin mu pruži sliku govoreći kroz suze:
– Ovo su moja žena i moja deca! Čuvaj mi decu!… A žena ti – DžABE!…
Mnogi će od nas, u decenijama što slede, proći ovako kao narednik i kapetan…
TREĆA ISPOVEST: MAĆEHA
“Brat trgovca iz Čačka, javio, ovde, Radenku… da mu je ženu oterao – jer ju je uhvatio s jednim stranim gospodinom!
Koliko Srbija dobija u zemlji, toliko će, sto puta više, srpski narod izgubiti u moralnom pogledu. Biće svetlih izuzetaka – u koje ja našu porodicu, na prvom mestu, računam, ali će masa da podlegne i propadne jer će računati da je s nama, vojnicima, nesrećnim izgnanicima iz zemlje – svršeno!”
Narednik Rajko iz Druge čete, primio je (ovu) dopisnu kartu od kuće, iz Prislonice gde mu brat javlja da je dobio maćehu!
Otac, mator, uzeo ženu koja je od Rajka mlađa pet-šest godina! Ona se udala da poveže glavu, a što joj starac ne može dati – naći će! Ona računala: bolje se udati i za starca kad momci izbegoše – nego nikako!
Bugarski zarobljenici pričaju da je svaki njihov vojnik imao po selima, oko Jagodine, po nekoliko ljubavnica – naših žena i devojaka. One su im govorile: pobijte, sve, te, naše, nek niko ne dođe, vi ste bolji od njih!…
ČETVRTA ISPOVEST: TRUBA
“Stojan otišao da donese doručak komandantu bataljona pa ga nema. Traže ga. Ja mislim da je pobegao.
Kuvar Cvetković donese (jedno) pismo i reče da je trubač Stojan pobegao Bugarima i odveo dva vojnika iz Treće čete. Sinoć svirao, kod Bugara, u trubu! Jȁ, užasne džukele, ako Boga zna! Dve godine je u štabu, ništa nije radio i sad – beži!”…
* * *
Beleške je u izvornik Međuopštinskog istorijskog arhiva u Čačku unela Milomirka Adžić, arhivska savetnica ove kuće, napominjući:
“U ovom prilogu, priređeni su zapisi Radomira K. Cvijovića na koricama ratnog dnevnika, nultim stranama i na praznim mestima u okviru dnevnika. U novije vreme, poraslo je interesovanje za istraživanja dokumenata privatne sadržine jer proučavanje ličnih pogleda može znatno približiti taj period istorije javnosti današnjice.
Zahvaljujući dnevnicima, memoarima i drugim beleškama možemo uporediti svaku dobijenu informaciju zvaničnih izvora s iskustvima pojedinaca.
Koliko se poklapa propaganda s onim što su pojedinci, zaista, proživeli? Želimo da, objavljivanjem ovakvih zanimljivosti, sačuvamo sećanje na teške i slavne dane srpske istorije, da se odužimo našim precima, junacima Prvog svetskog rata koji su prošli golgotu i užasna stradanja, borili se do kraja časno i svim srcem za Srbiju i nas, svoja pokolenja.”
Neki srpski orfej – što je vojnu pregurao ostavši u Otadžbini – zabeležio je vajkanje matica, naših:
“Kralju Petre, što ne puštaš ljude,
‘oće, ‘vamo, žene da polude!”
Ili:
“Kralju Petre, što ne puštaš momke,
Tebe, ‘vamo, prokleše đevojke!”
Autor teksta: Gvozden Otašević
Izvor: Pulse.rs
Priredio: Velibor Mihić