NAČIN BORBE
Postoji jedno oružje koje ni vrata ada ne mogu nadvladati, pred kojim se slama sva vražija sila. To oružje je dugotrpeljivost!
Postoji mnogo načina da čovek zaštiti svoj integritet, dostojanstvo, pravo… Ipak, svi ti načini i sredstva su ništa pred silom kojom neprijatelj ljudski slama čoveka. Postoji, međutim, jedno oružje koje ni vrata ada ne mogu nadvladati, oružje pred kojim se slama sva sila vražija. To oružje jeste – dugotrpeljivost!
Pre par godina, na jednoj slavi kod porodičnih prijatelja, ušao sam u razgovor sa jednim starim prijateljem mog oca, koga dosta dugo nisam video. Dok su ostali vodili uobičajene razgovore o politici i sličnim temama, nas dvojica pronašli smo se na temi Pravoslavlja. Ispostavilo se da je dosta religiozan, pa je meni tada, kao nekome ko je tek ozbiljnije zakoračio u Pravoslavlje bilo jako prijatno da razgovaram sa njim. Tada mi je ispričao priču iz svoje mladosti, kako se on preobratio. Priču sam zapamtio, ali mi je postala kristalno jasna tek godinama kasnije.
Kao mladić bio je jako nemiran, često pravio probleme. Iako je odrastao u vreme komunizma, njegova majka bila je istinska pravoslavna žena- smirena, trpeljiva i puna ljubavi. Umela je da pređe preko svih njegovih loših postupaka i da mu oprosti sve uvrede. Sredom i petkom, kada bi se vratio iz škole, čekala ga je posna hrana. Besan zbog toga, lupao bi po stolu, vikao na majku i tražio masnu hranu. Čak kada je nešto posno na stolu zaticao ostalih dana, ne bi se bunio, ali sredom i petkom iz inata nije želeo da jede posnu hranu. Majka se nikada nije ljutila, mirno bi iz uzimala i spremala nešto drugo.
To se stalno ponavljalo, sve dok jednog dana nije negde u kući pronašao malu knjižicu, koja ga je iz nekog razloga zainteresovala. To su bile žitije svetog Serafima Sarovskog. Kaže da ih je pročitao u dahu. Zatvorivši knjigu, u suzama je počeo da se valja po krevetu. Setio se svih svojih grehova, setio se kako se ponašao prema majici koja je svake srede i petka bez pogovora ispunjavala njegove želje. Plakao je satima i molio Boga da mu oprosti njegovo ophođenje. Od tada, sam je tražio da posti sredom i petkom.
Ova priča uči nas načinu borbe istinskog Hrišćanina. Oružje Hrišćana su post, molitva, ali pre svega Ljubav i trpljenje, koje im daje njihova nesalomiva Vera. Vera se ne širi osuđivanjem drugih, bacanjem kamenja, i naglašavanjem tuđih grehova. To nije način kojim se Hristos usađuje u srca ljudi, već je oduvek postojao samo jedan način za to- istinska hrišćanska dugotrpeljiva Ljubav. Zato ne osuđuj svog brata koji u vreme Posta jede masnu hranu, ne uzdiži se i ne smatraj da si ti veći i bolji. Umesto što osuđuješ, pomoli se za onoga ko je odbacio veru, a Onaj koji brine o svima nama pobrinuće se i za njega.
Izvor: Smrt-svetu.blogspot.rs