POREĐENJE S DRUGIMA
Rusi kao narod nikada nisu došli do takvog cinizma, kao u Italiji, na primer. U Rimu, u Napulju, meni su na ulicama predlagali takve gnusobe – mladići, skoro deca, rekao je Dostojevski.
O radu sa velikim piscem piše Varvara Vasiljevna Timofejeva (O. Počinovska, 1850-1931) pisac, prevodilac, autor romana, priča, memoara. Početkom sedamdesetih godina devetnaestog veka radila je u štampariji Trašnel, gde se štampao nedeljnik Mereškovskog „Građanin“. A 1873. i prvih meseci 1874. uređivao ga je Dostojevski.
/…/ Tako je jednog dana, sećam se, dok je radio, rekao:
– Oni tamo pišu o našem narodu: „divalj je i neprosvećen… ni blizu evropskom…“ Da, naš narod je – svȇt u poređenju sa tamošnjim! Naš narod nikada nije došao do takvog cinizma, kao u Italiji, na primer. U Rimu, u Napulju, meni su na ulicama predlagali takve gnusobe – mladići, skoro deca… Odvratne, protivprirodne poroke – otvoreno, pred svima i to nikoga nije uznemirilo. A neka pokušaju tako nešto da učine kod nas! Ceo narod bi skočio, osudio zato što je za naš narod to smrtni greh, a tamo je, eto – običaj, jednostavno navika, – i ništa više. I sad, tu „civilizaciju“ hoće da presade u naš narod. Da, nikad se sa tim neću saglasiti! Do poslednjeg dana ću se boriti sa njima, – neću odstupiti.
– Ali ne žele oni baš tu civilizaciju da nam prenesu, Fjodore Mihailoviču! – dodala sam, sećam se, nisam izdržala.
– Da, upravo tu, baš tu! – sa ogorčenjem je produžio. – Zato što nikakve druge i nema. Tako je bilo uvek i svuda. I tako će biti i kod nas ako počnu veštački da nam presađuju Evropu. I Rim je stradao zato što je počeo da presađuje Grčku u sebe… To presađivanje uvek je počinjalo ropskim podražavanjem raskoši, mode, raznih tamo nauka i umetnosti, a završavalo se sodomskim grehom i sveopštim beščašćem…
– A kako onda narodi da žive? Da sagrade kineski zid?
Fjodor Mihajlovič me je ispod oka sumorno pogledao, i odsečno rekao:
– Ništa vi ne razumete! – i tog dana više nije hteo sa mnom da razgovara. No, prošao je još jedan dan i mi smo ostali sami, i ponovo mi je poverio svoje misli. On je, očigledno, patio zbog svoje duhovne usamljenosti. Nisu ga shvatali, pogrešno su ga tumačili, i tražeći utehu, nije sumnjao u moju saosećajnost i razumevanje, šta god da kaže.
A meni je, vremenom, bilo sve teže i teže da saosećam, pa čak i da razumem njegove misli. I, ponekad mi je bio potreban veliki napor da zadržim nevoljni osmeh kao odgovor na njegova „proricanja“…
Sa stidom se sećam, kako mi je „divljački“ izgledao, kada je jednom, čitajući korekturu svog članka o Pruskoj, o Bizmarku i papi – iznenada progovorio tonom… onim tonom kojem su se tako zlobno, ali i tako oštroumno, podsmevali meni poznati „liberali“…
– Oni i ne naslućuju da će uskoro doći kraj svemu… svim njihovim „progresima“ i brbljanjima! Oni ne vide da se antihrist već rodio… i dolazi! – Izgovorio je to takvim glasom i izrazom lica, kao da mi obznanjuje strašnu i veliku tajnu, a onda me brzo pogledao i strogo upitao:
– Da li mi verujete ili ne verujte? Ja vas pitam, odgovarajte! Verujete ili ne?
– Verujem vam, Fjodore Mihajloviču, ali mislim da ste u zanosu i zato nesvesno preuveličavate.
On je udario rukom po stolu tako da sam se trgla, i, podigavši glas, povikao, kao mula sa minareta:
– Dolazi nam antihrist! Dolazi! I kraj sveta je blizu – bliže nego što mislite!
Tada mi je to izgledalo kao „buncanje“, halucinacija epileptičara… „Manija jedne ideje… marot… (opsesija, monomanija od franc. Marotte)“ – kao da sam čula odjek nečijih reči… No, kako poverovati u kraj sveta i dolazak antihrista kada tek počinješ da misliš i živiš, i kada vidiš pred sobom neiscrpni rudnik raznorodnog znanja, kada se budućnost – Bog zna zašto! – predstavlja kao nekakav lučezarni put ka suncu.
I sedela sam preko puta njega, sa ružnim, ironičnim osmehom… A može biti, – ko zna! – može biti da mu se baš te noći javio „San smešnog čoveka“ ili poema „Veliki inkvizitor!“…
Varvara V. Timofejeva (O. Počinovska), Godine rada sa znamenitim piscem (odlomak)
Sa ruskog: Aleksandar Mirković
Izvor: Stanje stvari