JADIKOVANJE
Sa sebi svojstvenom bezbrižnošću munjevito je sedao za pisaći sto, zavlačio isluženo naliv pero u usnu duplju i počinjao da razmišlja o gorkoj sudbini literata…
Gospodin Bronjislav je imao književne ambicije i u tome nije bilo ničeg lošeg. Nažalost, u tome nije bilo ni ničeg dobrog. Baka gospodina Bronjislava, čestita žena koja u životu nije napisala uzalud nijedno slovo, upozorila je najmlađeg unuka da je hleb literate gorak.
Ljudi te ne poštuju, jer ništa korisno ne radiš i uopšte – koliko se može piti? Ni pristojno odelo sebi nećeš moći da kupiš, jer biti pesnik-džemperaš obavezuje, a ni kredit za kuću neće ti dati, jer pisca niko ozbiljno neće zaposliti, a sav novac i tako odlaziće na votku. A tek one žene! Tek s njima biće problema, jer će se svaka prilepljivati bez pitanja, a kad pesnik koji gladuje izgubi moć po celoj varoši počeće da laje kako je on obično trabunjalo, a ne nekakav veliki pesnik-literata.
Gospodin Bronjislav nije spadao u kukavice, pre je bio razuman, neustrašiv, te je najpre odlučio da vredno završi bibliotekarstvo i stekne pravu diplomu. I tek kada se dobro raskomotio na mestu glavnog bibliotekara, pristojnog građanina, fama da krišom piše nekakvu literaturu više mu nije smetala. Prestao je da skriva jutarnje bledilo i počeo da pokazuje trodnevno nebrijanu bradu i brkove, čak ćelu na temenu. Postao je do te mere bezočan da je pisao u radno vreme, za pisaćim stolom, za koji su dolazili pristojni građani varoši s članskim kartama, čak maloletna deca!
Tragovi zuba na završnom delu naliv pera svedočili su o tome da gospodin Bronjislav, iako je grickao plastiku, nisu jasni dokazi povezanosti te aktivnosti s kvalitetom dela koja su izlazila ispod tako iskonstruisanog „pera“.
Koleginica koja je radila za susednim pisaćim stolom – tanka, bleda i krhka plavuša Antonjina, koja kao da je u čitaonicu upravo sišla sa Knofovih platna, bila je zahvalna muza gospodina Bronjislava. Međutim najvećim saveznikom se pokazala njegova imenjakinja – Bronka, visoka, krepka i naočita devojka, poput kruške na međi, koja je često zamenjivala zijajućeg i dežmekastog gospodina Bronjislava u trci među policama, s obzirom da joj se nikakve književne gluposti ili bubice nisu motale po glavi. Terala je takođe s njegovog pisaćeg stola lokalnu znamenitost u vidu gospodina Zđiseka koji je koristeći činjenicu što je bibliotekar odlazio u šetnju u kafanu za vreme pauze za ručak, sedao i uzurpirao pisaći sto da bi tamo među prašnjavim tomovima, sladostrasno čačkao uvo naliv perom, na kome je ostavljao krupnozrnaste, žute tragove.
Gospodin Zđisek bio je pravi as varoši – neki su čak smatrali da poznati Ćelavi trg koji razdvaja biblioteku i likovnu galeriju umrlog majstora treba za svoje ime da zahvali presijavajućoj lobanji gore pominjanog, a ne činjenici da su se tamo teško primale sadnice drveća. Uostalom, Ćelavi trg je bio obrastao endemskim metlicama, nalikujući na ćupu gospodina Zđiseka koji je sam sebi sredio mesto za popodnevnu dremku, oivičavajući tako škrti venac raspletenih ovacija.
Ta nedodirljiva persona dolazila je redovno u biblioteku, primamljena lakim dostupom kafama i čajevima na pisaćem stolu, dok mu je urođeno čulo za pronicljivost tog prostora omogućavalo da brzo otkrije u kojim se ormarićima nalazi i nešto veselije za čaj. Od celokupnog knjižnog fonda gospodinu Zđiseku najviše su se dopadali tomovi formata 15×20 cm, jer su idealno odgovarali prikrivanju činije s kineskom supom. Teško onom ko bi pokušao da zaustavi ekspanziju njegovih masnih prstekanja. Razjareni gospodin Zđisek bio je spreman da pljuje, štiti personal od lopova, dok su neki bili duboko uvereni da je bacao čak i anateme. Tobož trojica muževa grofice Kutasinjske umrla su zaredom zbog anatema gospodina Zđiseka, koje je bacio na nju, jer još kao devojčurak je pogledala popreko gospodina Zđiseka koji je jeo iz pseće činije na imanju njenih poštovanih roditelja. Prema tome, nije ništa neobično što je samo energična Bronka imala hrabrosti da otvoreno otera tako poznatu ličnost.
Ali, čak ni njoj nije uvek polazilo za rukom da odbrani pisaći sto od ekspanzije nesvrtljive žive legende. Ne jednom, vraćajući se s pauze, gospodin Bronjislav se na vratima biblioteke sudarao s gospodinom Zđisekom. Sa sebi svojstvenom bezbrižnošću munjevito je sedao za pisaći sto, zavlačio isluženo naliv pero u usnu duplju i počinjao da razmišlja o gorkoj sudbini literata…
S poljskog prevela Biserka Rajčić