FILM O BOŠKU TOKINU
Sudbina intelektualca u nestabilnim, večito promenljivim vremenima u Srbiji – to je ono što me zanima u filmu „Budi Bog s nama“, kaže legenda jugoslovenske kinematografije Slobodan Šijan.
Njegov novi film „Budi Bog s nama“ posvećen je prvom filmskom kritičaru i avangardnom stvaraocu Bošku Tokinu, koji je, zajedno sa Ljubomirom Micićem, Andrićem, Ujevićem i Crnjanskim stvarao u periodu između dva rata.
Tokin je autor i prve filmske kritike, potpisnik manifesta zenitizma i jedan od osnivača časopisa „Zenit“ 1921. godine, a njegov roman „Terazije“ i izgubljeni film „Budi Bog s nama“ ubrajaju se u prva avangardna ostvarenja.
Biljke koje u našoj kulturi ne uspevaju
Reditelj kultnih filmova poput „Maratonci trče počasni krug“, „Ko to tamo peva“, „Kako sam sistematski uništen od idiota“, Slobodan Šijan koji sebe vidi kao autora komedija kaže da je ova priča pre fantazmagorična avantura nego biografsko ostvarenje.
„To je film o mladim ljudima koji žele nešto da promene jer su upravo izašli iz jednog od najgorih ratnih sukoba u istoriji i koji ne veruju u stare vrednosti“, navodi Šijan i dodaje da ipak ta vrsta intelektualaca, vizionara ne uspevaju kao biljke u našoj kulturi.
Impresivna glumačka ekipa angažovana na ovom projektu među kojima su Miloš Biković, Sloboda Mićalović, Goran Bogdan, Nebojša Dugalić, Andrija Milošević, Sergej Trifunović, za nagrađivanog reditelja predstavljaju mladu snagu današnjeg filma sa kojima je bilo zadovoljstvo zabavljati se, isto koliko su se Tokin i ekipa zabavljali snimajući svoj izgubljeni avangardni film.
Pisao zbog `kruha`
Šta je to u stvaralaštvu Boška Tokina što vas je inspirisalo za stvaranje ovog filma?
-Tokin je zanimljiv lik, a mene je pre svega inspirisala njegova veza sa filmom. On je stvarao između dva rata i pisao je sjajne filmske kritike. Njegov se sud o filmovima vremenom potvrdio – bio je izuzetno informisan, nije mnogo grešio u proceni i to me je privuklo još dok sam bio mladi filmadžija. Godinama sam se zanosio da uradim nešto u vezi s njim i to je nekako uspelo da prođe.
Boško Tokin je jedan od ljudi koji je promovisao film kao umetnost između dva rata kada su svi smatrali da je film vašarska stvar. Osnovao je prvi Klub filmofila, napisao prvu istoriju sedme umetnosti kod nas i sa Vladetom Lukićem napisao je ’Filmski leksikon’. Zapanjujuće je koliko je prikaza, teorijskih tekstova o filmu objavio u predratnoj štampi da sam se uvek pitao – za koga ih je pisao, ko ih je čitao. Sa promenom političkog sistema, on je ostao na margini, čak je bio u zatvoru jer je pisao tokom rata za neke novine. To je bilo tada kažnjivo. Čitao sam te njegove tekstove, to su uglavnom bila prepričavanja filmova koji su se prikazivali bez ikakvog čak i kritičkog suda. On je na sudu rekao da je morao ’zbog kruha’.
Imamo li svest o tome kakvo je nasleđe iza sebe ostavio Boško Tokin?
-Mislim da mu dugujemo mnogo. Međutim, film se više bazira na tome kako se menja situacija za jednu grupu mladih, poletnih ljudi koji su hteli da menjaju svet, umetnost, kulturu. U godinama kada je sve trebalo da se promeni, Micić i Tokin završili su na margini, gotovo da ne postoje, jer nisu bili levo orijentisani. Oni su i pre rata bili progonjeni – Miciću je zabranjivana izložba i neki Tokinovi tekstovi o ruskim filmovima nisu bili po volji vlastima. Sve je to kod nas pomalo traumatično i smešno, a meni je to zanimljivo. To je film o mladim ljudima koji u nešto veruju.
Komedija sa tužnim tonovima
U romanu „Terazije“ iz 1932. godine, Tokin piše o Beogradu kao gradu bez ideala, bez društvenog morala, gradu koji je na kocku stavio osnovne crte svoje nacije. Kakav ćemo Beograd videti u vašem filmu?
-Želim da napravim veseo film koji će publici na prijemčiv način dati nešto od te problematike o kojoj sam govorio. To neće biti film o avangardi, već o ljudima koji žele nešto da promene u životu. To je komedija sa tužnim tonovima, kao život koji je kod nas tipičan.
Poput vaših kultnih ostvaranja i ovaj film je smešten u epohu. Da li od savremenosti bežite u epohu?
-To je došlo onako spontano. Tokom realizacije filmova, recimo za ’Ko to tamo peva’, čija je radnja u autobusu GSP-a, smatrao sam da će taj humor bolje da funkcioniše ako ga pomerimo u drugo vreme. Epoha daje veću mogućnost stilizacije i izmešta stvar iz ovog vremena.
Retki su filmovi iz savremene kinematografije kojima se iznova vraćamo. Poput mnogih vaših filmova, hoćemo li ovo ostvarenje ipak gledati više od dva puta?
-Prvo treba da ga završim, a kad ga završim, nadam se da ćete ga gledati. Nikad se ne zna…
Izvor: Sputnjik