PRETEŽAK GREH
Pokojni patrijarh srpski Pavle govorio je o tome da li treba da bude služeno opelo samoubici. Hrišćanstvo je uvek bilo protiv ovog čina.
PITANJE: Zašto je samoubistvo tako težak greh da Crkva samoubicama ne dozvoljava opelo (a pre su i sahranjivani izvan groblja)?
ODGOVOR: Gotovo u svim religijama samoubistvo je osuđivano kao težak greh. U staroj Grčkoj postojao je zakon po kome su samoubice morale biti sahranjene izvan opštih groblja, a desna ruka, kojom je izvršeno samoubistvo, odsecana im je i zakopavana posebno od trupa. Opravdanost ovog zakona zastupa i filosof Aristotel, a Platon veli da se “ni stupovima ni imenima ne označavaju ovi grobovi”. Čak u budizmu, gde su neke sekte, zbog učenja o dostizanju nirvane, potpunog umrtvljenja svake želje i težnje, dopuštale samoubistvo, druge su ga osuđivale govoreći da se samoubice ponovo rađaju kao demoni i da monah koji propoveda oslobođenje samoubistvom od ovog bednog života, punog muke i grehova, “u stvari propoveda ubistvo, i već više nije monah”.
I muhamedanstvo, svojim učenjem da je najveća vrlina bezuslovno pokoravanje volji Božjoj, ne odobrava samoubistvo.
U Starom zavetu se protiv samoubistva ne govori direktno, ali se njegova zabrana nalazi u šestoj zapovesti Dekaloga koja zabranjuje ubistvo uopšte. Kad Zakon govori: Ne ubij! treba razumeti da on zabranjuje i samoubistvo, naročito stoga što ne dodaje “bližnjega svoga”, dok… kad zabranjuje lažno svedočenje , on govori: Ne svedoči lažno na bližnjega svoga (2 Mojs 20,13. 16)… Tako zapovest: Ne ubij! ostaje da se odnosi na čoveka. “Ne ubij ni drugog, ni samog sebe. Jer ko ubije sebe, ubija ne šta drugo, nego čoveka”. Stav docnijeg Judejstva prema samoubistvu, kao grehu prema Stvoritelju, jasno izlaže Josif Flavije, koji u “Judejskom ratu” piše: “Ili mislite da se Bog neće razgnjeviti ako čovek njegov dar drži ni za što. Jer od njega smo primili naše postojanje, pa njemu moramo prepustiti da nam ga uzme…”
Hrišćanstvo je svagda bilo protiv samoubistva. Istina, kao u Starom, tako se ni u Novom zavetu ne govori direktno protiv samoubistva, ali sam njegov duh je protivan tome činu.
Po učenju Pravoslavne Crkve, nema čoveka na zemlji koji bi živeo makar jedan dan a ne bi bio grešan. Otuda je jasno koliki je značaj pokajanja za čišćenje od greha i sticanje svetosti “bez koje niko neće videti Gospoda”, koji za cilj svog dolaska na zemlju stavlja pozivanje grešnika na pokajanje. Samoubistvom čovek onemogućava pokajanje, obraćanje Bogu za oproštaj, i ispravku svog života.
Blaženi Avgustin opširno raspravlja o pitanju samoubistva, i smatra ga svagda neumesnim, “gnusnim prestupom i zločinom dostojnim osude”. Protiv njega iznosi više razloga koje na kraju sažima u ove glavne: “Mi govorimo jedno, jedno potvrđujemo, jedno dokazujemo na svaki način: da samovoljno niko ne treba da sebi pričinjava smrt, ni radi izbegavanja vremenske žalosti, jer će se inače podvrći večnoj žalosti; ni zbog tuđih grehova, zato što bi inače još neoskvrnjen tuđim grehom on izvršio sopstveni najteži greh; ni zbog svojih pređašnjih grehova, zbog kojih je sadašnji život osobito neophodan da bi se oni mogli izlečiti pokajanjem; ni zbog želje za boljim životom u koji se nada posle smrti, zato što za krivca za svoju sopstvenu smrt nema boljeg života posle smrti”.
U grehu samoubistva, kako je neko primetio, smrt, koja onemogućava pokajanje, biva istovremeno sa grehom, smrt i greh se poklapaju. Time upravo samoubica sebe lišava blagodatne pomoći molitava Crkve, jer je njoj naređeno da se moli za one koji umru u pokajanju. To se jasno vidi iz činjenice da onima koji se kaju, ma kakav greh da su učinili, Sveta Crkva dozvoljava pričešće u smrtnoj opasnosti, a u slučaju smrti ne lišava ih ni svojih molitava, ni hrišćanskog pogreba. Zato je tačna primedba da je Juda izvršio samoubistvo i time, oduzevši sebi mogućnost pokajanja, učinio veći greh nego izdajstvom Hrista, koji bi mu svakako oprostio da se iskreno pokajao i oproštenje zamolio.
Prema tome, kad se s izvesnošću može zaključiti da je neko, poznavajući evanđelske razloge protiv samoubistva, ipak ga učinio, u takvom slučaju ne bi bilo moguće snishođenje za dozvolu opela, ma i naknadnog, niti zaupokojenih molitava. U slučajevima pak u kojima se zna da počinilac nije bi svestan težine greha koji čini, bilo što je “bio van sebe”, bilo zbog nepoznavanja svoje vere, za šta nije samo on kriv, nego i drugi koji ga nisu o tome poučili, viša crkvena vlast može dozvoliti naknadno opelo takvog samoubice, u tišini i u prisustvu najuže rodbine.
Suština greha samoubistva jeste, dakle, u tome što čovek, vezujući se za prolazna dobra ovog sveta, gubi veru u promisao Božji, u Carstvo nebesko, u krajnjoj liniji veru u Boga. U zamenu za izgubljenu veru u čoveku se utvrđuje misao o besmislenosti života, da bi se najzad, po rečima prof. dr Justina Popovića, kao kod Jude “bogoubistvo završilo samoubistvom”. Time se samoubica odvaja od Crkve i njene blagodatne pomoći u zaupokojenim molitvama i pomenima.