PODVIKNITE NA SEBE!
Sveti Teofan Zatvornik odgovara na pismo jednog vernika o užurbanom obavljanju molitvenog pravila. Užurbana molitva za ruskog duhovnika je neshvatljiva, ali ako se već događa, ona se može izbeći.
Milost Božija neka bude sa Vama! Pišete: „Moja molitva nešto loše ide“. To što molitva ide loše, za to nije kriva ona, već onaj ko se moli. Trudite se da se molite kako treba. Ko loše piše, na njega podviknu i zaprete mu pa počne da piše kako je ispravno. Izvolite podviknite na sebe i zapretite sebi sudom Božijim – pa ćete početi da se molite kako treba.
Ljudska dela ispravljamo pažljivo, zato što će ljudi videti pa će početi da nas prekorevaju, a delo Božije obavljamo kako nam se hoće, jer Gospod ćuti i ne prekoreva nas istoga časa, ostavljajući usrdnosti Svoje dece to kako će da Mu služe. O, kako će gorko da bude kada ljudi postanu svesni krivice pred Samim Gospodom zbog svega ovoga.
Pa gde se dela Vaša molitva?! Jer ona je dobro pošla i Vi ste već osetili njeno dobro dejstvo u srcu. Reći ću Vam gde se dela. Pomolivši se jednom-dva puta usrdno, i osetivši kod svetog Sergija brzu pomoć od molitve, Vi ste pomislili da se Vaša molitva već ustalila i da nemate oko čega da brinete: ona će i sama da ide dobro. Pošto ste dopustili takvu misao, Vi ste, stajući na molitvu, počeli nemarno i užurbano da ih čitate, a ujedno ste prestali da pazite na svoje misli. Usled toga Vaša pažnja se rasejala, misli su Vam se razišle na razne strane i molitva više nije bila molitva. Jednom ili dva puta ste tako postupili i Vaša molitva je potpuno nestala. Iznova počnite da je zadobijate i ištite je za sebe od Gospoda.
Iz ovoga ćete naučiti da nijedno duhovno delo, a ponajpre molitvu, nikada ne treba da smatrate za nešto što se ustalilo, nego uvek treba da se ponašate tako kao da je savršavate prvi put. Ono što se čini prvi put, to je praćeno jedinstvenom usrdnošću. Ako se pristupajući na molitvu uvek budete držali tako kao da se još nikada niste molili kako treba i da sada prvi put hoćete to da učinite, onda ćete molitvu uvek savršavati sa potrebnom usrdnošću. I ona će se odvijati kako treba.
Mislim da ste Vi počeli previše užurbano da obavljate svoje molitveno pravilo, bilo kako, samo da ga što pre završite. Ništa toliko ne vređa Gospoda kao ovo. Bolje nemojte da čitate sve propisane molitve, ali to što čitate čitajte sa strahom i pobožnošću, nego da ih sve čitate tek tako. Bolje je jednu molitvu pročitati ili izreći sopstvenim rečima, ali usrdno, na kolenima, nego tako. Počeli ste tako da se molite, a ploda nema. Izvolite, prekorite sebe zbog takve nepažnje. Znajte da niko od onih koji se pažljivo i usrdno mole ne ostavlja molitvu dok ne dobije njene plodove. O, kakvoga blaga se lišavamo kada dopuštamo sebi da se nepažljivo molimo!
Odakle žurba na molitvi? To je neshvatljivo. Drugim poslovima posvećujemo sate, i ne čini nam se da traju dugo, a čim stanemo na molitvu čini nam se da ne znamo koliko dugo već stojimo. Pa se onda požurujemo kako bismo je što pre okončali. Takva molitva nema nikakvog značaja. I šta onda da se radi? Evo šta neki rade da ne bi podlegli takvoj samoobmani: određuju sebi za molitvu četvrt sata, ili pola sata, ili sat, kako im odgovara, i tako prilagođavaju svoje stajanje na molitvi da kada časovnik otkuca pola sata ili pun sat oni znaju da je vreme za molitvu isteklo. Zatim, kada stanu na molitvu ne brinu više o tome koliko su molitava pročitali, nego samo da se tokom čitavog vremena koje je za molitvu određeno posvete Gospodu na pravi način. Drugi rade ovako: kada odrede sebi vreme za molitvu oni ustanove koliko brojanica mogu da prođu za to vreme kada ih ne okreću brzo. Zatim kada stanu na molitvu oni bez žurbe prođu brojanicu određeni broj puta dok za to vreme umom stoje pred Gospodom bilo da sa Njim besede sopstvenim rečima, bilo da čitaju neke određene molitve, pobožno se klanjajući Njegovoj bezgraničnoj veličini. I jedni i drugi se na molitvu tako naviknu da im ti trenuci uvek bivaju slatki. Čak se retko događa da na molitvi provedu samo određeno vreme, nego ga i udvostruče i utrostruče. Izvolite izaberite za sebe neki od tih metoda. I onda ga se obavezno držite. Jer mi bez tačnih pravila ne možemo. Usrdnim pak molitvenicima nikakva pravila nisu potrebna.
Ja sam Vam već pisao da molitve naučite napamet i da ih, kada stajete na molitvu, čitate napamet, ne uzimajući molitvenik u ruke. To je svakako dobro! Kada stanete da se molite čitajte naučenu molitvu ili psalam i svaku reč ne samo promislite nego i osetite. Ako od neke reči molitve ili psalma počnu da se javljaju sopstvene molitvene misli, ne presecajte ih, pustite ih neka teku. Jer Vas više nije briga hoćete li pročitati toliko i toliko, nego samo koliko ćete vremena provesti na molitvi, što ćete znati ili prema brojanicama ili prema satu. I onda nema razloga da se žuri sa čitanjem molitava. Neka za sve to vreme pročitate jedan psalam ili jednu molitvu. Neko je pričao kako mu se često dogaća da za sve vreme određeno za molitvu pročita samo jedno „Oče naš“. Jer se svaka reč za njega pretvara u čitavu molitvu. Drugi je pričao da kada mu je neko objasnio da i tako može da se moli, on je čitavu jutarnju molitvu prestojao u pobožnoj molitvi, čitajući: „Pomiluj me Bože“, i nije stigao da dovrši čitanje psalma.
Izvolite navikavajte i sebe da se tako molite, i daće Bog pa ćete brzo odnegovati molitvu u sebi. A onda već više neće biti nikakvih pravila. Trudite se, inače ništa neće biti od Vas. Ako ne budete napredovali u molitvi, ne očekujte uspeha ni u čemu drugom. Ona je koren svega.
Neka Vas Gospod blagoslovi.