BLAGOSLOV DAT ČOVEKU
Naš narod kaže: „Ko radi, ne boji se gladi“, pa i u toj poslovici može da se sublimira hrišćanski pogled na rad. Namirenje životnih ličnih potreba služi kao koren rada, ali se njegova lepota vidi tek onda kad se i posle namirenja tih potreba iznova radi.
Da bi čovek postigao svoj cilj, treba da živi. Za život opet potrebna su sredstva, a da bi se ona nabavila, treba raditi telom i duhom. Rad je potreban za razviće naše prirode, fizičke, umne i moralne, i za društveni napredak uopšte.
Bez poštenog i neumornog rada mi ni sebi ni bližnjem ne možemo pomoći, niti možemo postati verni članovi crkve i uvaženi građani države. Rad je najzad sredstvo da se održi svežina i zdravlje, kako tela tako i duha.
Sve živo radi u prirodi, pa je dužan da radi i čovek. Ptica radi da načini svoje gnezdo, pčela da napravi med i vosak, svilena buba da načini čaure.
Ali dok životinje rade po nagonu, nesvesno, radi samoodržavanja, čovek kao razuman stvor dužan je da zna: šta i kako radi, kad, koliko i zašto radi. Rad čovečji ne može se ograničiti samo na nabavljanje potrebnih sredstava za život. Takav rad još nije pravi blagoslov Božji, nije čast za čoveka niti spas za društvo, jer čovek ne živi samo da jede, nego da u životu postigne onu visoku svrhu koja mu je namenjena kao razumnom stvoru.
Namirenje životnih ličnih potreba služi kao koren rada; ali se lepota i moralno dostojanstvo rada tek onda vidi kad se i posle namirenja tih potreba opet radi.
Čovek nije usamljen u svetu, nego živi među ljudima i koristi se njihovim radom i tekovinama, pa je zato dužan da i sam ima svoje tekovine i da se odužuje čovečanstvu, inače bi bio sebičnjak i parazit.
Jedan naš običan ručak od pirinča sa suvim hlebom i solju i najprostije odelo namučili su i oznojili hiljade ljudi. Sem ratara trebalo je da rade za takav ručak i vozari i trgovci i krčmari i zanatlije i rudari i inžinjeri i mehaničari i mnogi drugi. Znajući to čovek nema prava da pusti druge da rade, a on da ne radi.
Najglavnija od sviju pobuda za rad je blagoslov Božji i volja Božja. Sveto pismo na mnogim mestima hvali i preporučuje rad, a osuđuje nerad. Bog je po stvorenju blagoslovio čoveka da zavlada i gospodari prirodom i naredio mu da radi vrt Edemski i da ga čuva. (I Moj. 1,28; 2,15). Posle pada prvih ljudi Bog je rekao čoveku „da u znoju lica svoga jede hleb svoj“ (I Moj. 3,17-19).
Sa visine Sinajske Gore Bog je dao i pisanu zapovest koja glasi: „Šest dana radi i svršuj sve poslove“. A u Novom zavetu Spasitelj je lukavim farisejima odgovorio: „Otac moj radi do sada, i ja takođe radim“ (Jov. 5,17). Naš narod pak veli: „Ko radi, ne boji se gladi“.
Neradnicima i besposličarima, koji ne ispunjavaju svoje dužnosti i žive na štetu i teret drugoga, Sveto pismo ukazuje na mrava govoreći: „Idi k mravu, lenjivče, gledaj puteve njegove i opameti se. On nema ni vođe, ni upravitelja, ni gospodara, i opet pripravlja leti sebi hranu, zbira uz žetvu piću (hranu) svoju“ (Priče 6,6-8).
A apostol Pavle kratko i jasno zapoveda: „Ako ko neće da radi, neka ne jede“ (II Sol. 3,10).
Lenjost izaziva mnoge grehe koji škode telu i slabe duševne sile, a time i samo dostojanstvo čovečje ponižavaju. Nije uzalud rečeno: „Lenjost je mati sviju poroka“. Spasitelj sveta osudio je neradnike kad je o njima rekao: „Svako drvo koje ne donosi dobre plodove biće posečeno i bačeno u vatru“.