HAN
I Vučina je Bogu zahvaljivao na onom što im je podario. On i Stana su odavno zašli u zrele godine i nisu imali poroda, a život u hanu je jedino što ih je ispunjavalo. A taj život je sada umirao.
Bacio je pogled na džadu, gologlav izlazeći u smrzlo decembarsko veče, u uzgred zakopčanoj, izinđaloj, prtenoj košulji. Belina se stapala sa tamom i dan je kopnio, nestajao. Žmirkao je očima braneći se od snežne prašine što je vetar dizao sa snežnih nanosa i požurio prtinom.
Hodao je po zaleđenoj stazi kao po žici, prebacujući težinu tela na jednu, pa na drugu nogu, mašući rukama u vazduhu, tako se pridržavajući.
Dohvati nekoliko cepanica koje behu uredno složene u krug i istim putem se vrati u han. Privuče tronošku, sede i pusti da mu drva padnu na patos. Mašicama je razgrtao žar u vuruni iz koje je bila vrelina. Spustio je dve cepanice u vatru koja je pucketala. Sutra je uoči Vavedenja, slava u Dubom Potoku, a sneg je zabeleo još na Aranđelovdan.
Prođe ga seta pri pomisli na one dane kad je posao cvetao. U hanu vreva od gostiju, s konjima natovarenim luči i katranom sa Peštera i Zapadne Srbije, Novopazarci sa crepuljama, testijama, čancima nailazili bi svakodnevno. U hanu je bilo mesta za sve. Konji se odmarali u konjušnici u dva reda vezani. Jasle bi im lično punio senom iz svog senjaka. Rogatu stoku je smeštao u tor. Ljudima je u hanu prostirao postelju od slame ispod koje su bile daske. Stana bi im davala i ponjave i ćilime, ako bi im zafalilo. Kuvali su pasulj po dogovoru sa putnicima. Na sred sobe ložili su vatru u vuruni i uz svetlost lampe na gas do dugo u noć se razgovaralo, zbijale šale. I Vučina je Bogu zahvaljivao na onom što im je podario. On i Stana su odavno zašli u zrele godine i nisu imali poroda, a život u hanu je jedino što ih je ispunjavalo. A taj život je sada umirao.
Stana se tiho kretala po sobi. Bila je pomuzla kravu. Prinela je kovu sa mlekom stolu od hrastovine na kom je bila cinkana šerpa, što je skoro Vučina kupio u Granapu. Prostrla je komad platna preko cediljke, a cediljku pridržavala nad šerpom. Kovu je stavila pod mišku nakrenuvši je i pažljivo sipajući sadržinu. Odloži kovu i sede na klupu pored stola. Ćuteći, kršila je ruke u krilu i uzdahnula gledajući u Vučinina leđa. On se okrenu, na licu mu se čitala briga izazvana njenim uzdahom. Ali se iznenadi kad vide Stanu ozarenu.
Te večeri je Stana saopštila Vučini da je u blagoslovenom stanju.