ANDREA ANJELI, JUNAK STARE DAME
Mnogi se sećaju reči Del Pjera (koji je odbio da napusti Juventus u najtežim momentima u istoriji kluba) da pravi džentlmen nikad ne napušta svoju damu. Ali treba pomenuti još jednog gospodina koji je zadužen za velike uspehe koje postiže Juventus.
Kada je, pre otprilike jedne decenije, Andrea Anjeli, bratanac čuvenog Đanija Anjelija i sin Umberta, ušao u sportski centar Juventusa u Vinovu, zatekao je tim kome je bio potreban remont kao na Fijatovom servisu.
Bila je to ekipa, slična onoj Milanovoj, polovinom i krajem devedesetih – posrnuli gigant. Novi stadion još uvek nije bio završen, klub je bio tek na 43. mestu Uefine liste, sa oko 150, uglavnom nezadovoljnih zaposlenih.
Anjeli junior je odrastao uz neki drugi Juventus. Bila je to slavna generacija koju je predvodio jedan od najharizmatičnijih italijanskih trenera, legendarni Đovani Trapatoni, kasnije trener Bajerna, Fiorentine, reprezentacije Italjie… Obično se navodi da je mladi Andrea Anjeli bio maskota ekipe koju je na terenu predvodio Mišel Platini. Stalno je bio u društvu svog oca i strica, te nije propuštao nijedan klupski sastanak u Vilar Perozi.
Juventus devedesetih godina
Juventus devedesetih godina prošlog veka obeležio je Marčelo Lipi kao trener i poslednja Liga šampiona koju je „Stara dama“ osvojila, sada već daleke 1996. godine. Tada 21-godišnjak, Andrea Anjeli, mogao se generacijski naći na terenu sa Jugovićem, Vijaliijem, Di Liviom, Ravanelijem, Toričelijem, Perucijem i družinom. Međutim, njemu je pripao posve drugačiji zadatak. Sada kao vlasnik, pokušava, već čitavu deceniju da svom klubu donese baš to što mu najviše nedostaje, a što je nedavno bila i bolna prozivka od strane Milanovih navijača – titula najprestižnijeg evropskog klupskog takmičenja. Bjankoneri su, u međuvremenu, još četiri puta bili u finalu, ali su redom padali pred Borusijom iz Dortmunda, Milanom, Barselonom i Realom iz Madrida.
Velike stvari obično nagoveštavaju veliki preokret. Tako je bilo i sa pojavom renesanse u 16. veku, a isto se može podvesti i sa onim što se u proleće 2010. godine počelo dešavati baš pod dirigentskom palicom Adree Anjelija. Da ironija bude veća, tog proleća je svoju poslednju Ligu šampiona osvojio još jedan veliki Juventusov rival, Inter, s kojim torinski crno-beli igraju „derby d’Italia“. Zanimljivo je i to da je i Umberto Anjeli bio predsednik Juventusa do 1962. godine.
Juventus danas
Da je Juventus prošao kroz renesansu, svedoči i podatak o 16 osvojenih trofeja. Samo su dvojica bivših predsednika mogu se podičiti sličnim uspehom: Đampjero Boniperti i Vitorio Kjuzano. Juventus je danas na petom mestu rang-liste UEFA, a u klubu je zaposleno skoro 900 ljudi.
Na početku Anjelijevog mandata nisu tekli med i mleko. Suočavao se sa odbijanjem pojedinih igrača da pređu u Juventus. Te prve sezone Juventus je bio sedmi na tabeli „Serije A“.
Moto porodice Anjeli glasi: ako je nešto dobro urađeno, to znači da može biti urađeno još bolje. Tokom prošle godine, na poslednjoj skupštini akcionara Juventusa, Anjeli je bio odlučan, rekavši da želi da Juventus vrati na vrh evropskog i svetskog fudbala. U prevodu, da klub osvoji Ligu šampiona i klupsko svetsko prvenstvo. Prednost Andree Anjelija u odnosu na ostale vlasnike klubova na „čizmi“ u tome je što uvek planira dva ili tri koraka unapred, što ga budućnost interesuje mnogo više od prošlosti i to je, po mišljenju mnogih, najbolja garancija da će Juventus pre ili kasnije osvojiti „ušati“ pehar.