UZROK I POSLEDICE
Stokholmski sindrom predstavlja ozbiljan psiho-socijalni poremećaj. Kada je nastao i šta predstavlja?
Stokholmski sindrom definiše se kao naizgled teško shvatljiva pojava zbližavanja, razvijanja određenih osećanja, pa čak i specifičnog oblika ljubavi između žrtve i agresora.
Termin je promovisao Nils Bejerot, švedski psihijatar i kriminolog, nakon neuspele pljačke banke 1973. godine u gradu po kojem je pojava dobila ime. Inspiraciju i podstrek za dalja istraživanja pružili su mu slučajevi emocionalnog vezivanja talaca za sopstvene otmičare, koje se, između ostalog, manifestovalo opravdavanjem njihovih postupaka i odbijanjem svedočenja i saradnje sa policijom nakon oslobađanja iz zatočeništva.
Ovo, naizgled neobjašnjivo, psihičko savezništvo psihijatri i kriminolozi objašnjavaju urođenom potrebom razvijanja specifičnog mehanizma preživljavanja u uslovima egzistencijalne ugroženosti. Osim kod talačkih situacija, primeri sindroma pojavljuju se u praksi i u slučajevima porodičnog nasilja, incesta, ratnih zločina, koncentracionih logora ili sekti. U svim ovim situacijama dolazi do specifičnog paradoksa. Usled osećaja nemoći, ali i potrebe da sopstveni psihički položaj olakša isticanjem pozitivnih strana ugnjetavača, žrtva stvara neprirodni odnos savezništva sa zločincem, istovremeno ulazeći u sukob sa onima koji pružaju pomoć (policija, stručne službe…). Primećena je takođe i specifična korelacija između vremena provedenog u zatočeništvu i ispoljenog zbližavanja. Što je ovaj period bio duži, to je kod žrtava kod kojih je registrovan stokholmski sindrom bila izraženija “ljubav” spram njihovih otmičara.
Kod pojedinica, dakle, stokholmski sindrom za stručnjake odavno ne predstavlja nepoznato ponašanje. No, može li se u specifičnim uslovima sličan obrazac razviti i na nivou kolektiviteta? Može li se i na nivou grupe uspostaviti adekvatan model specifične psihološke mimikrije? Postoji li opasnost od toga da i nacije, ili barem njihovi određeni delovi, zavole sopstvene tirane? Da dugi periodi obespravljenosti, poniženja, siromaštva ili čak i otvorene agresije, dovedu do neprirodnog odnosa?
Ima li mesta bojazni da, primera radi, najsiromašniji i najobespravljeniji slojevi stanovništva najsnažnije podrže tajkune obogaćene na njihovoj nesreći? Da psihofizički malteretirani radnici najjaču podršku pruže nemilosrdnom fabričkom rukovodstvu? Ili pak, da nacija nad kojom je izvršena agresija, na dan obeležavanja sopstvenog stradanja agresoru priredi svečani doček? Drugim rečima, da li dugotrajni period svakovrsnog poniženja i kod kolektiviteta rađa sindrom uporediv sa onim koji srećemo kod talaca ili žrtava porodičnog nasilja?
Iako postoje i drugačije tvrdnje onih koji se ovim fenomenom bave, čini se da je razvijanje stokholmskog sindroma kod kolektiviteta ipak manje verovatno. Nasuprot ugroženoj jedinki čije je celokupno bivstvo uključeno u proces, kod grupe je za očekivati da bi, pored pojedinaca podleglih izvitoperenom osećaju nastalom usled osećaja straha i ugroženosti, postojao i dovoljan broj onih koji su očuvali razum i koji bi sprečili dalju eroziju. Pre ili kasnije, javio bi se neko svesniji, ko bi opljačkanima koji obožavaju pljačkaše, razotkrio stvarne uzroke njihovog siromaštva. Neko hrabriji, ko bi zatražio smenu i kažnjavanje nemilosrdnog fabričkog rukovodstva. Naposletku, pojavio bi se sigurno neko ponosniji, ko bi sprečio ponižavajuće slavljenje agresora! Psihološki poremećaj koji kod individue nastaje kao odgovor biološke homogenosti, ovde je, usled heterogenosti grupe, dakle, manje verovatan.
Međutim, i ovde valja biti oprezan. Sve do otmice iz 1973. delovalo je nezamislivo da postoje žrtve koje koje bi mogle zavoleti sopstvene zlotvore. Do pojave konkretnog dokaza o suprotnom, neprirodnost takvog odnosa bila je dovoljna da čak i stručnjake drži u uverenju da se pojedinci ponašaju prirodno i u najtežim situacijama. Moglo bi se stoga pretpostaviti da bi se u pogodnim društveno-istorijskim okolnostima ipak mogao pojaviti i kolektivitet kod kojeg bi se, suprotno prirodi, grupnoj etici i kulturi, razvili opisani simptomi. Situacije ozbiljnijeg deficita svesnih, hrabrih, razumnih i ponosnih pripadnika grupe, mogle bi pogodovati ovakvom scenariju.
No, bez obzira da li su ovakva razmišljanja ostvariva ili ne, jedno je sigurno. Kako na planu individue, tako još pre na planu kolektiviteta (kada i ako bi došlo do opisanog fenomena), Stokholmski sindrom predstavlja ozbiljan psiho-socijalni poremećaj. Saglasno svim dosadašnjim istraživanjima, jednom uspostavljen, on teško isčezava, iziskuje dug period rada sa žrtvom i veliko strpljenje. Zbog toga je, kao i u ostalim oblastima medicine, posebnu pažnju potrebno posvetiti prevenciji. A ona se, i u ovom slučaju, prevashodno ogleda u prepoznavanju simptoma i otklanjanju uslova koji pogoduju razvijanju kasnijeg, teško otklonjivog stanja hronične opčinjenosti agresorom.
Izvor: Misamajic.com