INVAZIJA I DEJSTVO OTROVA
U stvaranju komponente za razvoj malignih i hroničnih oboljenja veliku ulogu igraju toksini različitog porekla. Od celokupnog otrovnog materijala koji kruži lancem ishrane, najveću pažnju izazivaju teški metali kao što su olovo, živa i kadmijum.
Razvoj modernih tehnologija i industrijalizacija doprineli su povećanju količine emisije gasova, para štetnih hemijskih supstanci u vazduh, vodu, zemljište. Na taj način, otrovi su ušli i u lanac ishrane.
Po nekim istraživanjima, svakog sekunda se u vazduh, vodu i zemljište izbaci oko 310 kilograma toksičnih hemijskih elemenata i jedinjenja širom sveta. Ova količina iznosi oko 10 miliona tona na godišnjem nivou. Od ove količine, za oko 2 miliona tona hemijskih elemenata (jedinjenja) se smatra da imaju karcinogeni potencijal. Od ukupne svetske produkcije hemijskih jedinjenja, zemlje članice Evropske Unije proizvedu oko 38 odsto.
Ne postoji tačan podatak koliko hemijskih jedinjenja danas postoji. U Evropskoj Agenciji za komercijalnu upotrebu hemijskih supstanci, registrovano je preko 100.000 jedinjenja. Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste činjenica da za najveći broj tih hemijskih jedinjenja ne postoje literaturni podaci o toksičnosti za humanu populaciju niti podaci o njihovom delovanju na ekosistem.
S aspekta zdravlja celokupne populacije, najznačajnija su hronična trovanja, jer nastaju kao posledica dugotrajne izloženosti malih dozama otrova. To praktično znači da većina populacije unosi male doze otrova svakodnevno udisanjem vazduha u kome se nalaze pare, prašina s toksičnim materijama, pijenjem kontaminirane vode i hrane. Otrovi unešeni u organizam, mogu ispoljavati lokalno dejstvo (na mestu unosa) ili sistemsko (na celom organizmu).
Mehanizmi delovanja otrova su brojni; na primer, blokiraju enzimske procese koji su prisutni u svim tkivima i organima ljudskog organizma, stvaraju slobodne radikale koji su dovedeni u vezu s razvojem malignih oboljenja, ali i razvojem preko stotinu drugih oboljenja (stanja), umeću se i remete metaboličke puteve u ćelijama itd.
Kada su u pitanju teški metali i njihov toksikološki značaj, danas se najveća pažnja posvećuje olovu, živi i kadmijumu.
Olovo je metal koji ima veliku primenu u štamparijama, industriji akumulatora, industriji stakla, gumarskoj industriji, industriji boja i lakova, naftnoj industrji, industriji pesticida, municije, limova za konzerve itd. Olovo je u velikoj količini bilo prisutno u benzinu kao antidetonator. Međutim, usled dokazane toksičnosti i efekata po ekosistem, postepeno je izbacivan iz upotrebe i zamenjen je jedinjenjem na bazi mangana. Unos olova u organizam značajno povećava i navika uživanja duvanskog dima. Olovo može da prođe kroz placentarnu barijeru i da dopre do cirkulacije ploda; brojna oboljenja i stanja može izazvati još u toku intrauterinog perioda rasta ploda, ali, oboljenja se mogu manifestovati i u kasnijem periodu, po rođenju deteta. Nećemo svi jednako odreagovati na unos iste količine olova. Naš odgovor će zavisiti od naše genetski uslovljene osetljivosti; drugim rečima, zavisiće od sposobnosti našeg detoksikacionog sistema da izmetaboliše i eliminiše olovo iz organizma.
Olovo deluje na produkciju eritrocita i izaziva pojavu anemije. Deponuje se u centralnom i perifernom nervnom sistemu i izaziva različite tegobe – promene u ponašanju, nesanice, vrtoglavice, glavobolju itd. Olovo deluje i na glatke mišiće koji se nalaze u crevima i izaziva tzv. olovne kolike – bol u stomaku. Kliničkom slikom hroničnog trovanja olovom dominiraju nespecifični simptomi, kao što su poremećaj raspoloženja i sna, oštećenje memorije, problem s koncentracijom i pažnjom, učestale glavobolje, gubitak apetita, muka, gađenje, zatvor ili proliv, problemi s plodnošću, prevremeni porođaj ili gubitak ploda, pad broja i kvaliteta produkovanih spermatozoida itd.
Olovo je dovedeno u vezu i s pojavom malignih oboljenja kod ljudi. Tako, neka istraživanja su našla ovu uzročno-posledičnu vezu, pogotovu kada su u pitanju tumori pluća, želuca, mozga, bubrega, debelog creva, čmarnog creva. S druge strane, ima i istraživanja koja ne nalaze uzročno-posledičnu vezu između izloženosti olovu i pojave malignih tumora. Takođe, postoje i neka istraživanja koja ukazuju da trovanje olovom može biti urzok pojavi malignih tumora mozga kod dece.
Živa je srebrnastobeli metal koji je tečan na sobnoj temperaturi. U organizam unosimo živu, najčešće, putem kontaminirane hrane, cigareta, amalgamskih plombi, vakcina itd. Živa, usled skladištenja u različitim tkivima i organima ljudskog organizma, može izazvati brojne simptome i tegobe. Oni se često ne dovodu u vezu sa živom, već ostaju neprepoznati i leče se simptomatski. Živa može izazvati prekomerno lučenje pljuvačke, osećaj metalnog ukusa u ustima, može biti uzrok nesanice, promenljivog raspoloženja, gubitka volje, pamćenja, izazvati depresiju, nervozu; može dovesti i do pojave tremora; karakteristična je i pojava gubitka kontrole nad ponašanjem, povećana razdražljivost, sukobljavanje s pretpostavljenim na radnom mestu itd. Koncentracija žive u krvi osoba koje su obolele od multiple skleroze, Parkinsonove bolesti, Alchajmerovog oboljenja, malignih oboljenja, auto-imunih oboljenja ili koji imaju problema s gubitkom kose, mentalnim poremećajima (posebno maničnim depresijama), alergijama, neplodnošću, problema s crevima, značajno je viša nego kod osoba koje ova oboljenja (stanja) nemaju.
Povišen nivo žive u krvi doveden je u vezu i sa stalnim, hroničnim osećajem umora kod ljudi. Neka istraživanja su ukazala da su značajni depoi žive (ali i drugih teških metala) prisutni i u malignim tumorima dojke.
Kadmijum se u poslednje vreme sve više koristi u izradi nikl-kadmijumskih baterija, čime postoji mogućnost udružene izloženosti i kadmijumu i niklu. Najveći deo unosa kadmijuma u uslovima neprofesionalne izloženosti potiče iz kontaminirane hrane, vode i vazduha. Jednom popušenom cigaretom unese se oko 1-3 mikrograma kadmijuma. Po ulasku u organizam, kadmijum se najvećim delom skladišti u bubrezima, jetri, mišićima, kostima; ima ga, naravno, i u svim drugim tkivima i organima. Kadmijum je klasifikovan kao dokazano karcinogen! On je doveden u vezu s razvojem karcinoma prostate, dojke, pluća. Obzirom da je suplementacija selenom pokazala da umanjuje verovatnoću nastanka karcinoma prostate kod starijih muškaraca, postoji mogućnost da selen istiskuje kadmijum iz tkiva prostate, čime umanjuje njegovu karcinogenost na ovom tkivu. Pored akumuliranja kadmijuma u tkivu prostate, u ovom tkivu se akumuliraju i drugi metali, kao što su olovo, živa, nikl, aluminijum, kalaj, bakar itd.
Iz svega se može izvući zaključak da je našem organizmu neophodan proces detoksikacije pre i tokom lečenja hroničnih bolesti, pogotovu malignih. Taj proces se može obaviti različitim metodama, a suština je da se iz tkiva (organa) eliminišu toksini koji onemogućavaju normalno ćelijsko funkcionisanje.
Izvor: Poliklinikanaturalia.com