PASJA VREMENA
Sad svako šeta kera,
razne su pasmine,
esnafa i rase,
možeš da se u šetnji,
sapleteš,
od toliko pomodarstva
brate!
Pas ima veća prava
od čoveka,
slutim da je ovo,
početak kraja,
ovog veka.
Pas može
da ti zavija
nad glavom
da ti sere
gde god stigne…
Kad ti legneš,
da odspavaš,
on se tad, da zavija
digne…
Pasja su vremena,
duh pomodarstva se
od Engleza uči,
pas, može da leži,
reži i laje,
psu se brate,
svako pravo daje…
Čovek je tu, da ćuti,
da trpi,
podnosi bol,
da je pasja moda
prošla bi,
ali još uvek je živ
i rock ‘n’ roll!
SAMO JA SAM PLAKAO
Samo ja sam plakao,
na stihove,
koje je kazivao
Radoman Kanjevac
pesmu „Ulicom Izeta
Sarajlića…“
Samo ja sam plakao,
na stihove…
Gospođa u prvom redu,
došla je da je snima
televizija.
Ivana je posle
dužeg vremena
došla na književno veče,
ošišana do glave,
kao Šinid O’ Konor…
Zagrlio sam je, rekavši joj:
„Gde si, ti sve, ove godine“!?
Kupila je knjigu sa posvetom,
a onda mi je poklonila,
rekla je u žurbi :
„Dušane bre, treba da se radi!“
Pratio sam je po kiši,
leftane patike
su mi propustile kišu…
Ivanu sam otpratio,
do kafane „Zlatno bure“
nije htela na kafu u „Intermezzo“
preko puta Gimnazije.
Drugi put sam je sreo
kod zgrade Okružnog suda,
nisam joj se javio,
ponos, il’ šta je,
ja na jednu,
ona na drugu stranu.
Produžih dalje,
a bio sam zaljubljen…
Ivana je sa suprugom i bebom,
došla na pričešće
na praznik,
jednom na liturgiju.
Nisam više zaljubljen,
kao pre…
Samo ja sam plakao,
na stihove,
koje je kazivao
Radoman Kanjevac
jer me je podsetio,
tog trenutka,
na ujaka,
koga više nemam!