DA LI JE ZDRAVO UZIMATI MED?

Šta je mit a šta je istina o medu i lekovitosti meda? Da li je zdravo uzimati med za dijetu, za lečenje i druge stvari kako piše u medijima

Med se smatra sastavnim delom pravilne ishrane zbog svoje uloge u tradicionalnoj medicini i zbog prirodnog porekla. Ali, kada su živeli u skladu sa prirodom, ljudi su retko doživljavali duboku starost. Na kraju, i beli šećer je prirodnog porekla, i to biljnog porekla, tako da je jasno da to nije naročiti argument.

Pretpostavljam da su uverenja o lekovitosti meda nastala zato što on od nastanka ljudske vrste do pre nekoliko vekova bio jedina dostupna poslastica, pa nije teško zamisliti koliko su ljudi uživali u medu do pojave čokolade i mlečnih slatkiša. Kad je reč o nutritivnoj vrednosti meda, med ima vitamine i minerale u tragovima.

Istraživanja kažu da može biti koristan za kašalj kod dece ili za tretiranje respiratorne alergije, ali retko jer je većina alergičnih osoba osetljiva na polen trave i korov, a ovi alergeni se ne nalaze u medu i med može biti koristan za veliki broj drugih stanja kao što su kardiovaskularne bolesti i maligniteti, ali pre svega ako je sirov. Pasterizovan med kakav najčešće nalazimo u prodavnicama može da nam pomogne samo oko problema sa grlom i nema sve nabrojane pozitivne efekte.

Da krenemo od početka, ustvari od praistorije. Pretpostavljamo da su uverenja o lekovitosti meda nastala zato što je od nastanka ljudske vrste do pre nekoliko vekova bio jedina dostupna poslastica, pa nije teško zamisliti koliko su ljudi uživali u medu do pojave čokolade i mlečnih slatkiša. Praistorijski čovek je uspevao da se domogne meda naročito kad je ovladao vatrom jer je dim koristio za rasterivanje pčela. U srednjem veku Kortez je kakao doneo u Španiju i tako je u 17. veku uživanje u čokoladi postalo rasprostranjeno među bogatijim stanovnicima Evrope, pa je med pomalo izgubio na važnosti.

U popularnim magazinima med je opisan u romantičnom svetlu zbog njegove uloge u tradicionalnoj medicini i zbog prirodnog porekla. Moram da priznam da ta romantična slika malo splasne kad zamislimo kako pčele skupljeni polen i nektar prvo prerade u želucu, a zatim povrate u košnicu. U svakom slučaju, prirodnost meda nije naročit argument. Kada su živeli u skladu sa prirodom, ljudi su retko doživljavali duboku starost. Na kraju, i beli šećer je prirodnog porekla, i to biljnog porekla.

HEMIJSKI SASTAV MEDA

Hemijski gledano, med je smeša glukoze i fruktoze i veoma je kaloričan, kao i beli šećer. Razlika između meda i belog šećera je u tome što su glukoza i fruktoza u medu zasebni molekuli, a u belom šećeru su vezani u par koji se zove saharoza. Još jedna, ali ne tako značajna, razlika je ta da u medu dominira najslađi prirodni šećer, fruktoza, zbog čega je med intezivnije sladak od belog šećera, pa se može naići na neverovatne tvrdnje da je “dobar za mršavljenje” jer sa manje kalorija obezbeđuje jednako sladak ukus kao beli šećer.

Nažalost, to je samo dobra šala. Jedna supena kašika meda ima oko 65 kalorija i slično bi bilo kad bismo konstatovali da je badem dobar izbor za osobe koje žele da smršaju jer ima 5% manje kalorija nego kikiriki.

Reći ćemo nešto o prednostima upotrebe meda. Pored toga što ima šećere i nešto malo vode, do 20%, med sadrži još oko 200-500 različitih materija, od kojih su neke antioksidansi koji igraju važnu ulogu u prevenciji srčanih bolesti, raka i svih zapaljenskih procesa, ali njihova koncentracija varira zavisno od vrste od koje med potiče. To je jedna od osnovnih prednosti meda.

Naime, studije pokazuju da ove hemijske materije utiču na: sniženje nivoa holesterola, posebno LDL čestica, sniženje triglicerida, regulaciju lučenja luteinizirajućeg hormona i preko njega utiču na testosteron, a takođe utiču na smanjenje sistemskog zapaljenja. Drugim rečima, sve nabrojano je veoma korisno za zdravlje i to je dobra vest.

Međutim, sad imam i jednu lošu vest, a to je da sve to ne važi za pasterizovan i filtriran med, nego samo za sirov, što znači da većina meda koji se nalazi u prodaji ne sadrži antioksidanse. Takođe, na tržištu nalazimo dosta falsifikata meda, što takođe znači da ti proizvodi ne sadrže antioksidanse. Tako da nemojte žuriti sa uzimanjem meda, bar ne dok ne pročitate sve do kraja.

Ostaje nam druga prednost meda, a to je lokalno antibakterijsko dejstvo zbog kog se koristi pri upali grla, tretiranju rana, opekotina ili seboreje. Njegovo antibakterijsko dejstvo je povezano sa više faktora, a na prvom mestu sa pojavom koja je poznata kao osmotski efekat. Naime, koncentrovan rastvor prostih molekula, bez obzira na to o kojim se molekulima radi, ima sposobnost da privlači vodu i tako dehidratacijom ubija bakterije ili gljivice. Med je taj koncentrovan rastvor, ali šećera, ne soli, koji isisa vodu iz mikroorganizama i tako ih uništi.

I, naravno, med se ne kvari jer nema dovoljno vode da bi mikroorganizmi opstali u njemu. Osim nedostatka vode, med sadrži jedan enzim koji od glukoze stvara hidrogen peroksid i glukonsku kiselinu, dve materije koje deluju antibakterijski. Ovo je mehanizam koji je delotvoran samo kada se med razblaži u vodi ili, na primer, u limunadi. I kao treće, med ima antibakterijsko dejstvo jer sadrži izvesni prirodni antibiotik kojim se pčele brane od oboljenja, iako je upitno kolika je koncentracija ovog proteina u kupovnom medu.

Neke savremene studije su pokazale da šumski med ima izvesnog uticaja na smirivanje kašlja kod dece i da izvesne vrste meda pomažu osobama sa respiratornim alergijama verovatno tako što dovode do desenzibilizacije. Densenzibilizacija se u medicine koristi za tretiranje alergije i bazira se na kontinuiranom unosu male količine alergena, tj. materije koja izaziva alergiju, u ovom slučaju polena, čime se stvara neosetljivost, tj. tolerancija. Međutim, postoji i stav da je med neefikasan u tretiranju respiratorne alergije jer je većina alergičnih osoba osetljiva na polen trave i korov, a ovi alergeni se ne nalaze u medu. Osim toga, bagremov med koji se najčešće kupuje ima najmanje polena.

A sad nešto o nedostacima meda. Med, kao i beli šećer, utiče na porast glukoze i insulina u krvi, zbog čega u manjim količinama nije pogodan za ljude sa insulinskom rezistencijom ili dijabetesom ili one koji žele da smršaju, ali može biti koristan za sportiste i fizički aktivne posle treninga jer pomaže nadoknadu rezervi ugljenih hidrata. Treba reći da med sporije podiže šećer, verovatno zato što ima više fruktoze koja u jetri prvo mora da se pretvoriti u glukozu.

DA LI JE MED DEO ZDRAVE ISHRANE?

Ako zdravu hranu definišemo kao ishranu koja sadrži što više vitamina, minerala i proteina i istovremeno što manje kalorija (koje potiču od ugljenih hidrata i masti), med nije deo zdrave ishrane. Zapravo, med ima vitamine i minerale u tragovima i teško da ispunjava uslove da se proglasi zdravom namirnicom. Takođe, med se ne daje deci do navršene prve godine zbog opasnosti od bakterijskih spora koje potiču iz prašine i zemljišta i koje uspešno preživljavaju nedostatak vode u medu i prisustvo antibakterijskih materija.

Iako se trovanje retko dešava jer većina proizvoda ne sadrži spore klostridijum botulinuma, kada se desi, može biti smrtonosno za decu čiji je imunološki sistem nezreo.

Dakle, da rezimiramo: med je slatkiš koji se posebno preporučuje posle vežbanja, tj. treninga, ljudima koji se bave sportom i koji su aktivni. Med može biti koristan za kašalj kod dece ili za tretiranje respiratorne alergije i za veliki broj drugih stanja kao što su kardiovaskularne bolesti i maligniteti, ali pre svega ako je sirov.

Pasterizovan med kakav najčešće nalazimo u prodavnicama može da nam pomogne oko problema sa grlom, a ako Vam to ne znači mnogo onda je najbolji za spoljašnju upotrebu.

Prof. dr Svetlana Stanišić

* Više o sličnim temama pogledajte na Youtube kanalu Ishrana i zdravlje: