NEKAD I SAD
Današnji ljudi su genetski pobednici, tj. potomci onih čija je genetika u tom smislu bila najnaprednija ili, drugim rečima ‒ potomci onih koji su bili najpodložniji gojenju.
„The best predictor of future behaviour is past behaviour.“ Anonimus
Nauka kaže da je ljudska vrsta zauzela uspravan stav pre oko nekoliko miliona godina i nakon dugog perioda razvoja i promena tek pre 500.000 godina je stekla većinu karakteristika koje su nam danas poznate.
Ako verujemo u evoluciju, naši daleki preci su bili životinjice tek oko metar visoke, sa dugačkim gornjim udovima za veranje po drveću. I zvuči lepo kada kažemo da su praljudi bili lovci, iako su zapravo mnogo duži deo svoje istorije bili samo lešinari i sposobni da se hrane samo onim što je bilo tako sitno da nije moglo da se brani. Prva oružja kamen, strelu i koplje ljudi su počeli da koriste relativno kasno i do tada su bili prinuđeni da se hrane biljkama, lešinama, jajima i sitnim životinjama kao što su gušteri, insekti i kornjače. Koliko su skakavci, termiti, leptiri i drugi insekti imali značajnu ulogu u ishrani praistorijskog čoveka govori i činjenica da se u ljudskim crevima stvara poseban enzim za varenje ugljenog hidrata koji se nalazi u insektima.
I onda je počela ekspanzija mozga. Otkad je počeo lov na divlje životinje, pre oko dva miliona godina, ljudski mozak je dobio na masi što se tumači na više načina – sa jedne strane povećan je unos energije i hranljivih materija jer je meso divljih životinja uključeno u ishranu, a sa druge strane verovatno je lov zahtevao razvoj izvesnih sposobnosti. Sa treće strane, skupljanje i varenje biljne hrane je trajalo duže, što je ograničavalo komunikaciju i društvene kontakte. Konačno, kako je smanjen unos biljne hrane, ljudska creva su postala manja jer biljna hrana zahteva duži digestivni trakt nego meso, pa je nakon skraćivanja creva telo uštedelo energiju i usmerilo je na razvoj mozga. Lovci-sakupljači su živeli u malim grupama i često su menjali mesto boravka jer je to bila najefikasnija strategija za preživljavanje u oskudnim uslovima negostoljubive sredine. Termička obrada mesa, koja je verovatno započela sasvim slučajno pre oko 1,5 miliona godina, nije bila široko rasprostranjena do pre 400.000 godina jer ljudi dugo nisu umeli da kontrolišu plamen. A kako se kuvana hrana lakše vari i daje više energije, ekspanzija mozga na račun smanjenja creva je postala još intenzivnija.
Onda je posle nekoliko miliona godina došlo do velike promene. Reklo bi se na gore. Velike promene u načinu života i ishrani su započele pre 10.000 godina sa poljoprivredom i stočarstvom. Zahvaljujući sigurnijem izvoru hrane žene poljoprivrednika su mogle imati dete svakih dve i po godine, dok su žene u lovačko-sakupljačkim društvima rađale na svake tri i po godine pa je broj poljoprivrednika i stočara brzo porastao. Ishrana bazirana na žitaricama, mleku i mlečnim proizvodima je pomogla razvoj civilizacija, ali isto tako je otvorila put brojnim bolestima. Ali pre nego nastavim samo da se ogradim, žitarice su se koristile i u praistoriji! Samo su više ličile na divlje biljke, nisu planski gajene, zrna su im bila dosta sitnija. Dakle, prva civilizacija – gusta naselja, infektivne bolesti, jednolična ishrana, nedostatak kanalizacije su učinili da ljudi budu nižeg rasta nego u praistoriji. Zbog prerađenih žitarica, zubi su počeli da se kvare, a zbog mesa domaćih životinja parazitarne bolesti su postale rasprostranjene. Žitarice kao namirnice bogate energijom, ali ne toliko i vitaminima, mineralima i proteinima, bile su idealna hrana za gladne i siromašne, ali i za vojnike osvajače. Zamislite samo Rimljane koji prelaze Alpe da porobe germanska plemena. Šta su oni mogli da ponesu? Svakako ne sirovu biljnu hranu, a ni meso, već samo džakove žitarica i mahunarki. Kada uđemo u bilo koju prodavnicu, deluje kao da je izbor namirnica ogroman. Zapravo, nema veze šta ćete kupiti, najveći deo se svodi na prerađene žitarice. Zbog dugog roka skladištenja i relativno jeftine proizvodnje žitarice i danas predstavljaju pogodnu sirovinu u prehrambenoj industriji. Prosečan stanovnik razvijenog sveta najmanje 50% energije unese kroz proizvode na bazi pšenice, kukuruza ili pirinča.
Ljudska istorija je prepuna dugih perioda gladi, velikih fizičkih napora i stradanja. Naime, oskudna ishrana je uticala na formiranje fizioloških karakteristika tokom perioda dugog nekoliko miliona godina u procesu koji je poznat kao evolucija. Ljudska vrsta se razvijala u drugačijim okolnostima od ovih danas. Radi opstanka u situacijama kada hrana nije bila dostupna, naš organizam je formiran tako da svaku kaloriju koja je višak što efikasnije pretvori u zalihe masnog tkiva. Iz tih razloga, današnji ljudi su genetski pobednici, tj. potomci onih čija je genetika u tom smislu bila najnaprednija ili, drugim rečima ‒ potomci onih koji su bili najpodložniji gojenju.
Evolucija se dešava i sada, ali veoma sporim tempom, potrebni su joj vekovi za najsitnije promene. Na primer, ljudi su uglavnom bili intolerantni na laktozu do trenutka kad su počeli da pripitomljavaju životinje i koriste njihovo mleko. Danas je intolerancija na laktozu najviše prisutna kod onih naroda koji su vekovima manje koristili mleko, kao što su Kinezi, Pima Indijanci i Bantu pleme iz zapadne Afrike. Za razliku od mesojeda iz Sibira, pripadnici plemena Hadža, koji su više opstajali na skrobnoj hrani vekovima, imaju više enzima za varenje skroba u ustima pa njihova pljuvačka potpuno razgradi skrob pre nego što on dospe u želudac.
Ali ljudski organizam se do skoro nije susretao sa obiljem hrane dovoljno često da bi razvio mehanizam za borbu protiv viška masnih naslaga. Period od poslednjih 50–70 godina tokom kojeg se ishrana ljudi promenila potpuno je beznačajan za odvijanje evolutivnih procesa i prilagođavanje organizma novom načinu ishrane. Osim toga što danas koncentrujemo šećere, masti, ulja i so iz prirode i dodajemo ih hrani, ima još nekoliko značajnih promena u ishrani zbog kojih svaki drugi stanovnik modernog sveta umire od bolesti srca i krvnih sudova. Na primer, nedovoljan je unos biljnih vlakana jer je manje svežeg voća i povrća. Danas koristimo hranu spremljenu u fritezi koja sadrži štetne materije nastale neizmeničnim zagrevanjem i hlađenjem ulja. Na kraju, meso domaće stoke ima više masti, a manje proteina i gvožđa nego meso divljih životinja. Dijabetes kod pripadnika plemena Maja nije registrovan dok nisu prešli na zapadnjačku ishranu. Sibirski nomadi koji su jeli uglavnom meso i ribu imali su neuporedivo manje bolesti srca i krvih sudova dok nisu posle raspada SSSR-a počeli da žive u gradovima, a sada su uglavnom gojazni i imaju hipertenziju.
Da bismo bolje razumeli koliko kratko koristimo žitarice, možemo da zamislimo da je ljudska vrsta nastala za jedan dan. U ponoć je majmunčić sišao sa drveta, u podne je počeo da lovi prve životinje, u 18,00 h je počeo da kuva, a tek 2 minuta pre ponoći je počeo da jede žitarice. I zato bi možda vremenska mašina bila najbolji način da skinemo višak kilograma.
„It we had a time machine, it would be the world’s best weight-loss program.“ Dr. Yoni Freedhoff
dr Svetlana Stanišić, dr stomatologije, dr nauka fizičke hemije, Univerzitet Singidunum