PREDSTAVLJANJE ZBIRKE PRIČA
Promocija knjige „Gore, gde pripadamo” Milice Cincar Popović upriličena je u utorak 9. novembra u Udruženju književnika Srbije.
Promocija knjige „Gore, gde pripadamo” Milice Cincar Popović upriličena je u utorak 9. novembra u Udruženju književnika Srbije.
Ova zbirka priča u izdanju „Mediasfere” sadrži hermetičke obrade tri poznate legende koje su suštinski formirale odnos prema postojanju i sistemu vrednosti kako autorke tako i drugih koji su sazrevali uz rokenrol. U pitanju su „Mač svršenog viteza“ (Legenda o Svetom gralu i vitezovima Okruglog stola), „Princ Kraljevstva sjajne zvezde” (Priča o povratku bludnog sina) i „Tajna većnog života” (Legenda o Psihi i Erosu).
Izdanje je zajednički projekat autorke Milice Cincar-Popović, urednice Gordane Jočić, autorke ilustracija slikarke Snežane Pešić Rančić, autorke naslovne fotografije umetničkog fotografa Marije Ćalič, autorke unutrašnjeg dizajna Anke Srećković i dizajnera Miroslava Bojkovića koji je Marijinu fotografiju i Miličine želje sklopio u koricu.
Na tribini su o ulozi bajke, hermetičkoj poruci legende i tajnom receptu za lepu knjigu govorili književnik Vidak Maslovarić, književnica Tamara Lujak i urednica Gordana Jočić.
Milica Cincar-Popović, iz zdravstvenih razloga, nije bila u mogućnosti da fizički bude prisutna na Tribini u Francuskoj 7 posvećenoj njenoj knjizi, ali se poštovaocima njene pisane reči obratila putem mobilne aplikacije.
Odgovarajući na pitanja Tamare Lujak, Milica je rekla da su bajke za nju priče koje prenose univerzalnu istinu.
– Kao čitalac sam oduvek volela bajke i nikad nisam prestala da ih čitam. Takođe sam besomučno izmišljala bajke za svoje sinove, ali nisam ih čak ni zapisivala, sem jedne, koju sam u nastavcima svakodnevno slala svom starijem sinu dok je bio sa obdaništem na letovanju, na veliku radost vaspitačice koja je ta moja pisma čitala deci pred spavanje. Kao što sam već rekla, tek skoro sam shvatila da mi upravo forma bajke omogućuje da govorim o harmoniji, ljubavi, smislu i lepoti na način koji neće zvučati naivno i obezvrediti veličanstvenost te tri kategorije.
Likovi u bajkama su tipovi, svako od nas nosi u sebi sve likove iz jedne bajke, samo u različitim razmerama, a poruka koju bajka prenosi je opšta istina. Nije svaka fantastična priča bajka. Bajka se obraća duši i podučava je. Ne podleže ni kritici niti analizi racija. Bajka zato može da posluži i kao lakmus-papir za dušu: ako vam je dosadno da slušate bajke i mislite kako je to bezvezno i detinjasto, znači da je onaj deo u vama kome se bajka obraća, ogluveo. A to je duša.
Pa, bajka je književna vrsta u kojoj se natprirodno i fantastično prepliću sa realnim na takav način da između njih nema suprotnosti. Za razliku od predanja, koje sa čitaocem/slušaocem komunicira na nivou racionalnog i opominje ga da se »ne hvata u kolo sa vilama« jer je onostrano opasno, već da se drži svakodnevnog života, bajka poseduje arhetipske elemente i prenosi istinu duše. Bajka je učiteljica, koja razbija opsenu, iluziju racionalnog i podučava zakonitostima sveta duše.
Sve bajke, sve do jedne, govore o istini, slobodi i hrabrosti. Bajke uče ljudsko biće kako da postane čovek.