DUBOKO USAMLJEN ČOVEK

Treba da dođu, opsovao je duboko usamljen čovek i psovka beše poslednja stvar koju je čuo u svojoj glavi.

Duboko usamljen čovek nekada je imao ženu. Žena nije bila dobra. Možda oboje nisu bili dobri. Imali su dva sina.

Pio je oduvek, vikao na ženu, podizao ruku.

Otuđio se od sveta i svoju usamljenost još više produbio. Sazidao je kuću van grada, obrađivao baštu, gajio živinu. Jednog dana je i to oterao psovkom jer nije znao šta će sa sobom, kako da utoli žeđ da bude čovek od koristi.

Da li zbog duboke usamljenosti ili velikog nezadovoljstva njegovo srce se razbolelo. Možda je srce želelo više a dobijalo manje? Moguće da je samo njegovo srce znalo koliko su svi grešili oko duboko usamljenog čoveka.

Možda srce nije umelo da se izrazi, nije razumelo, pa je tugovalo. Njegovo nije nikada shvatilo zašto sinove tera od sebe i da li su znali da nakon toga tone toliko duboko da se davi, on, kapetan broda? I osećalo je da se usamljenost može pregaziti samo kada su mu sinovi bili tu.

Pamtio je dane kada bi ga sinovi posećivali uz nadu da se razmaci između poseta smanje. Radovao im se, stalo mu je do njih, toliko valjda mora da su znali. I nikako nije shvatao otkuda te svađe i psovke koje ih razdvajaju.

A nije bilo uvek tako. Pamtio je sebe kako se smeje, šali, peva. Pomućenog vida pitao je čašicu rakije: Gde sve to nestade? Kako sam postao duboko usamljen? Ko me je ovakvim napravio?

Vremenom dani između sinovljevih poseta prestali su da se broje.

Jednom, kada ih je očekivao da dođu, želja da sedamdeset šestogodišnji starac bude od koristi natera ga da izađe u baštu. Sinovi bi uvek zanovetali da srčani bolesnik ne treba da radi.

Bol je prostrujala kroz levu ruku. Pokušaj da se izvije samo je pomogao da sklizne uz glatku koru drveta. Gledao je u otvorenu kapiju.

Treba da dođu, opsovao je duboko usamljeni čovek i psovka beše poslednja stvar koju je čuo u svojoj glavi.