SIMPATIJA
Počinjem da se znojim i da mi noge klecaju, ustajem. Srce mi lupa, kao prosečan bas bubanj. Ona me gleda svojim pametnim, crnim očima. Osmeh joj se već namešta na lepe i nežne usnice, a ja ni slovo, ni da beknem.
– Danas, neću propitivati! Samo ćemo ćaskati, pričati, neformalno… Ima li neko od vas princa na belom konju, simpatiju, ili princezu na zrnu graška, simpatiju, takođe!?
I dok su se svi izređali ispovestima, kojih sam se naslušao, po hiljadu puta…
– Evo Marica!
– Evo Milan!
– Evo Mirjana!
– A ti Bogdane, imaš li simpatiju!?
Počinjem da se znojim i da mi noge klecaju, ustajem. Srce mi lupa, kao prosečan bas bubanj. Ona me gleda svojim pametnim, crnim očima. Osmeh joj se već namešta na lepe i nežne usnice, a ja ni slovo, ni da beknem. Muk prekida glasno cerekanje Zorice iz poslednje klupe i profesorka Miljana Mičić, u koju sam zaljubljen, ostaje pod velom tajne, u učionici u školi koju pohađam ja, Bogdan Bogdanović, učenik IV-2 razreda.
Miljana Mičić je došla iz Pančeva i u moj život uletela poput leptira na šarenom polju, poput lastavica što se gnezde pod strehe, poput rojeva pčela na livadi, poput hiljadu cvetića na proplanku. Zaljubljen sam u nju, od glave do pete, ali to ne pokazujem.
Za tu tajnu zna samo, nosata Slavica, ali ona ne ide u istu školu, moj papagaj Urke i moja mama Žaklina. Tati Dragiši nisam ni zucnuo o tome. Mislim da me mama razume.
A kakva je ona, Miljana Mičić, čitam iz sveske „Кlatno“ nekog književnika Dušana Dušanovića, objektivni književni prikaz:
– Svetao primer prosvete, Miljana Mičić, prosto pleni na književnim tribinama. Ona je marljiva profesorka srpskog jezika i u žiriju za prestižnu nagradu, iz oblasti književnosti, kratkih priča… Koju njegova porodica iz Beograda, svake godine, obeleži konkursom za istu. Ne mogu da se setim sada, imena!? Ah, da Radomir Crni- Žarković.
– Treba napomenuti da je gospođa Miljana Mičić uvek spremna da da objektivni prikaz i književni osvrt na radove koji u velikom broju pristignu, po konkursu. I ne samo to, ona je spremna da marljivo bude u još jednom žiriju za dodelu iste nagrade za kratku priču, u svom rodnom Pančevu. Miljana Mičić, naime, u dahu iznosi u izjavama za medije visoko inteligentne zaključke i prosto sozercava materiju, fabulu, sadržaj i formu o književnom delu kojim se rukovodila, kako bi napravila najobjektivniji odabir, bilo da je to kratka forma, bilo da je to kratka priča ovog puta, nagrada za kratku priču, ali naglašavam da je odgajila nadasve talentovanu decu, mislim na njene učenike, koja svojim talentom i darom prosto, isijavaju i plene na mapi kulturnog i književnog neba, na kome ima mesta za ovu darovitu decu iz Gimnazije, kao i u najnovijoj svesci „Кlatno“, koja izlazi periodično, iz oblasti je umetnosti, književnosti i kulture.
– Ne viri, Bogdane!
Već čujem kako mi Zorica zvoca, dok čitam recenziju iz najnovije sveske časopisa „Кlatno“, koja izlazi periodično, a iz oblasti umetnosti je književnosti i kulture.
U poslednjim književnim susretima sa njom i njenim suprugom, koji je takođe profesor i omiljen kod dece, baš poput čarobnjaka književnih reči.
Zaletim se ja sa buketom belih ruža, uzbranih iz mamine avlije. Кupim celofan, mama Žaklina mi zdušno pomogne u tome. I zaletim se da joj uručim. A nosata Zorica mi postavi nogu…
– Gde ćeš! – kao da ne zna da sam zaljubljen u nju, profesorku Miljanu Mičić.
A meki joj obrazi, poput najmekšeg dušaka. Miriše na puder i neki otmeni parfem. Impresioniran sam Miljanom Mičić. Vidljivo je da je prenela na njih tečno čitanje poezije, za razliku od mene koji zamuckujem, oslobodila ih je treme za razliku od mene da me spopadne baš u njenom prisustvu, pa propadam u patos, naginjem ka njemu. Pa se granica poimanja, između naracije, to jest, čitanja poezije i dramske tačke koju iznose na svojim plećima, čitajući je, gubi.
A ja se gubim u njenom prisustvu i propadam, kao prvi dan, kada je zakoračila u gimnazijsko dvorište, bedem satkan od sećanja, i stepenicama, lepo doterna crnka, sa naočarima za vid, prosto poput paunice u nekoj kratkoj svilenoj košulji na rukave, ušetala u našu učionicu II-2 razreda. Njene štikle su milovale stepenice, a ja nju pogledima. Ne gubeći, pritom emociju, koja je lirski obojena, prožeta u njihovim pesmama, drugova i drugarica njenog razreda, koja dotiču ne samo njihov uzrast.
– Ostavi to! – gotovo me preseče, iz sanjarenja o profesorki Miljani Mičić i grubo ote iz ruku nosata Zorica svesku „Кlatno“ i hvalospev Dušana Dušanovića, književnika.
– Svakako da je uspeh naše profesorke Miljane Mičić nemerljiv i da bi o njoj trebalo više reći kompetenti ljudi iz domena prosvete, koja izgara i u dahu iz glave govori čitave recenzije, poznatih i manje poznatih autora koji pohode hram kulture.
– Da ti dam dva!?
Sećam se posednjih dana naše škole.
– Hamleta nisi pročitao!?
– Nisam! – potvrđujem.
– Albera Кamija?
– Tu i tamo.
– Recitovao jesi, neke svoje pesmice, ali ja to nisam tražila!
– Dajte mu tri profesorka! Dajte mu tri! – čujem moljakanja drugarica iz razreda.
– Dobro, sedi, evo ti tri! Ali, da znaš da je na staklenim nogama, što se kaže!
Malo je popustila, moja simpatija Miljana Mičić, profesorka srpskog jezika. Dobro te nisam „ošinuo“ razred, što se kaže, pa da kaže: „Vidimo se u avgustu!“ Pa da ne spavam zbog nje, pa da celog leta brojim zvezde i slušam vozove, zrikavce i petlove, jer ja sam zaljubljen u nju i baš me briga šta će reći drugi.