POMAMA I MUČENJE
Ruski religijski mislilac Nikolaj Berđajev o fanatizmu razmišlja kao o ekstremnoj ortodoksiji u religiji, koja ima sektaški karakter. „Fanatik uvek ima potrebu za neprijateljem, on uvek mora nekoga da kažnjava“, smatra Berđajev.
Upravo je Jevanđelje otkrilo ljudima da se ne može graditi odnos prema Bogu bez odnosa prema čoveku. Ako su fariseji stavili subotu iznad čoveka i bili razobličeni od strane Hrista, onda svaki čovek koji postavlja otuđenu ideju iznad čoveka ispoveda religiju subote koju je odbacio Hristos.
Pritom je svejedno da li je to ideja crkvene ortodoksije, državnosti i nacionalizma ili ideja revolucije i socijalizma. Čovek opsednut pronalaženjem i raskrinkavanjem jeresi, ekskomunikacijom i progonjenjem jeretika, davno je obeležen i osuđen od strane Hrista iako on to i ne primećuje. Patološka mržnja prema jeresi jeste opsednutost „idejom“ koja je stavljena iznad čoveka. Ali sve ortodoksne doktrine sveta ništa su u poređenju sa poslednjim među ljudima i njegovom sudbinom. Čovek je slika i prilika Božja. Svaki sistem ideja plod je ljudske misli ili besmisla.
Čovek se ne spasava niti propada stoga što se pridržava nekog sistema ideja.
Jedina prava jeres jeste jeres života. Razobličitelji i progonitelji jeresi upravo su i bili jeretici života, jeretici u odnosu prema živom čoveku, prema milosrđu i ljubavi. Svi inkvizitori su bili jeretici života, bili su izdajnici životne dogme o čoveku.
Iza razobličavanja jeretika uvek se krije grešna pohota vlasti, volja za moć. Patološka opsednutost idejom spasenja i propasti, od koje se treba lečiti, može se preneti i na socijalnu sferu. Tada ova panična ideja rađa revolucionarni fanatizam i stvara političke inkvizitorske ustanove.
Netolerantnost i inkvizicija pravdaju se pretećom socijalnom propašću. Stoga moskovski procesi komunistima veoma podsećaju na suđenje vešticama. U oba slučaja okrivljeni priznaju da su imali zločinačke odnose sa đavolom. Čovekova psihika se malo menja. U suštini fanatizam uvek ima socijalni karakter. Čovek ne može biti fanatik ako je stavljen pred Boga, on postaje fanatik samo onda kada je stavljen pred druge ljude. Fanatik uvek ima potrebu za neprijateljem, on uvek mora nekoga da kažnjava. Ortodoksne dogmatske formule oformljene su ne iz odnosa prema Bogu već iz odnosa prema drugim ljudima, stoga što su se pojavila jeretička mnjenja. Fanatizam uvek označava društvenu prinudu. Ili može da poprimi forme samospaljivanja, kao na primer, kod ekstremnih pravaca ruskog raskola, ali i u tom slučaju on takođe znači društvenu prinudu sa obrnutim znakom. Fanatizam ekstremne ortodoksije u religiji ima sektaški karakter. Osećanje zadovoljstva zbog pripadnosti krugu izabranih jeste sektaško osećanje. Fanatizam podstiče volju i organizuje je za borbu, za nanošenje i podnošenje muka. I kod najosećajnijeg, najkrotkijeg fanatika koji sebe smatra čovekoljupcem, koji se brine za spas duša i društva, postoji elemenant sadizma. Fanatizam je uvek povezan sa mučenjem. Ideološki fanatizam je uvek ortodoksna pomama.
Кategorija ortodoksije, koja je protivstavljena jeresi, primenjuje se danas na tipove mišljenja koje nemaju ničega zajedničkog sa religijom, npr. na marksizam, ali je ona religijskog porekla. Premda je pomenuta kategorija religijskog porekla, ona je ipak društvena pojava i označava dominaciju kolektiva nad ličnošću. Ortodoksija je umstvena organizacija kolektiva i označava eksteriorizaciju svesti i savesti. Ortodoksija utemeljuje sebe u suprotstavljenoj jeresi. Jeretik je čovek koji ne misli u saglasju sa umnom organizacijom kolektiva. Ljudi koji sebe prvenstveno smatraju ortodoksnim i koji razobličavaju jeretike, tj. one koji drugačije misle, vole da govore kako oni brane istinu i istinu stavljaju iznad slobode. To je najveća zabluda i samoobmana ortodoksnih. Patos ortodoksije, kojim se hrani fanatizam, nema ničega zajedničkog sa patosom istine i upravo mu je suprotan. Ortodoksija se formira oko teme spasenja i propasti, ortodoksni su sami preplašeni i plaše druge. Istina pak ne zna za strah. Upravo su branitelji ortodoksije najviše izopačavali istinu i bojali je se. Čuvari religijske ortodoksije izopačavali su istoriju. Čuvari marksističke ili rasističke ortodoksije takođe iskrivljuju istoriju. Ovi ljudi uvek stvaraju zlonamerne legende o neprijateljskoj sili. Istina se zamenjuje korisnošću, interesima organizovanog poretka.
Čovek koji je fanatizovan nekom jedino-spasavajućom idejom, nije u stanju da traga za istinom. Traženje istine pretpostavlja slobodu. Nema istine izvan slobode, istina se daje samo slobodom. Izvan slobode postoji samo korist a ne istina, samo interesi vlasti. Fanatik bilo koje ortodoksije traži samo vlast a ne istinu. Istina nije data gotova i ne prima se pasivno od strane čoveka, ona je beskonačni zadatak. Istina ne pada na čoveka odozgo kao neka stvar. I istine otkrovenja ne treba shvatiti naivno realistički. Istina je takođe put i život, duhovni život čoveka. Duhovni život jeste sloboda i on ne postoji izvan slobode. Fanatici ortodoksije u suštini ne poznaju istinu, jer ne poznaju slobodu, ne poznaju duhovni život. Fanatici ortodoksije smatraju da su oni krotki jer su poslušni crkvenoj istini i optužuju druge zbog oholosti. No to je strašna zabluda i samoobmana. U redu, neka se u crkvi sastoji punoća istine. Ali zašto ortodoks uobražava da upravo on poseduje tu istinu crkve, da je upravo on poznaje. Zašto je upravo njemu dat taj dar definitivnog razlučivanja crkvene istine od jeresi, zašto je upravo on njen izabranik. Upravo je to oholost i umišljenost i ne postoji oholijih i umišljenijih ljudi od branitelja ortodoksije. Oni sebe poistovećuju sa crkvenom istinom. Postoji ortodoksna crkvena istina. Ali, gle čuda, možda je ti, fanatiče ortodoksije, ne poznaješ, ti poznaješ samo njeno iverje zbog svoje ograničenosti, okamenjenosti srca, bezosećajnosti, svoje privrženosti formi i zakonu, pomanjkanja darovitosti i dobrostivosti. Čovek koji je doveo sebe do fanatične opsednutosti nikada i ne pretpostavlja takvu mogućnost kod sebe.
On je, razume se, spreman da prizna da je grešnik, ali nikada neće priznati da se nalazi u zabludi, u samoobmani i umišljenosti. Otuda smatra mogućim, i pored sve svoje grešnosti, da može da kinji i progoni druge. Fanatik smatra sebe vernikom. Ali možda njegova vera ne stoji ni u kakvom odnosu prema istnni. Istina je pre svega izlaženje iz sebe, fanatik pak ne može da izađe iz sebe. On izlazi iz sebe samo u zlobi protiv drugih ali to nije izlaženje ka drugima i drugome. Fanatik je egocentrik. Fanatikova vera, njegova nesebična i nekoristoljubiva predanost ideji, nimalo mu ne pomaže da prevlada egocentrizam. Fanatikova askeza a fanatici su često askete uopšte nije u stanju da nadvlada zaokupljenost sobom, uopšte nije u stanju da ga vrati realnosti. Fanatik bilo koje ortodoksije poistovećuje svoju ideju, svoju istinu sa sobom. On i jeste ta ideja, ta istina. Ortodoksija to je on. Na kraju krajeva, to se uvek pokazuje kao jedini kriterijum ortodoksije. Fanatik ortodoksije može da bude ekstremni privrženik principa autoriteta. Ali on uvek neprimetno poistovećuje autoritet sa sobom i nikakvom autoritetu koji je u nesaglasju sa njim neće se podčiniti. Sklonost autoritetu u naše doba ima upravo takav karakter. Autoritarno orijentisana omladina ne priznaje nad sobom nikakvih autoriteta, ona sebe smatra nosiocem autoriteta. Ultrapravoslavno nastrojena omladina, koja ne voli slobodu i razobličava jeresi, smatra sebe nosiocem pravoslavlja. To je primer u kojoj meri je ideja autoriteta protivurečna i neosnovana. Autoritet u praksi nikada ne ograničava svoje fanatične poklonike, on ograničava druge, njihove protivnike i prisiljava ih. U stvari, niko i nikada se nije podčinjavao autoritetu ako je smatrao da nije saglasan sa njegovim poimanjem istine. Ispovedanje bilo koje ekstremne ortodokije, bilo kog totalitarnog sistema, uvek znači želju za pripadanjem krugu izabranih, krugu nosilaca istinskog učenja. To laska oholosti i umišljenosti ljudi.
U poređenju s tim slobodoljublje znači skromnost. Veoma je prijatno i laskavo smatrati sebe jedinim poznavaocem šta je to istinsko pravoslavlje ili istinski marksizam-lenjinizam (psihologija je istovetna). Robespjer je bezgranično voleo revolucionarnu čestitost, on sam je bio najčestitiji čovek u revolucionarnoj Francuskoj i čak jedini čestiti čovek.
On je poistovetio sebe sa republikanskom čestitošću, sa idejom revolucije. Bio je to savršeni tip egocentrika. Upravo ta pomama za čestitošću, to poistovećivanje sebe sa njom bilo je i najodvratnije kod njega. Poročni Danton bio je hiljadu puta bolji i čovečniji. Egocentrizam fanatika ma koje ideje, ma kog učenja, izražava se u tome što on nije u stanju da sagleda ljudsku ličnost, što je ravnodušan prema ličnom putu čoveka, ne može da uspostavi nikakav odnos sa svetom ličnosti, sa živim, konkretnim ljudskim svetom.
Fanatik poznaje samo ideju ali ne poznaje čoveka, ne poznaje čoveka ni onda kada se bori za ideju čoveka. Ali on ne poima ni svet ideja drugačijih od njegovih sopstvenih, nesposoban je da stupi u kontakt sa idejama. On obično ništa ne razume niti je u stanju da razume; upravo ga egocentrizam lišava sposobnosti poimanja. On uopšte ne želi da se uveri u istinitost bilo čega, on se uopšte ne interesuje za istinu. Interesovanje za istinu vodi iz zatvorenog kruga egocentrizma. Egocentrizam nipošto nije istovetan sa egoizmom. Egoist u životnom smislu reči ipak može da izađe iz sebe, da obrati pažnju na druge ljude, da se zainteresuje za svet tuđih ideja. Ali fanatik egocentrik, nekoristoljubivo, asketski, bezrezervno predan bilo kojoj ideji, to uopšte nije u stanju, ideja ga usredsređuje samo na samog sebe.
Za naše smutno vreme karakteristične su ne samo eksplozije već i stilizacija fanatizma. Savremeni ljudi uopšte nisu toliko fanatični i uopšte nisu toliko privrženi ortodoksnim učenjima kako to može izgledati. Oni hoće da se prikažu fanaticima, da imitiraju fanatizam, da izgovaraju reči fanatika. Pretendenti na poznavanje ortodoksne istine nalaze se u stanju nemišljenja. Ljubav prema mišljenju, prema saznanju takođe je i ljubav prema kritici, prema dijaloškom razvitku, ljubav prema tuđoj misli a ne samo prema svojoj. Fanatičkoj netolerantnosti protivstavlja tolerantnost. Ali tolerantnost je složen fenomen. Tolerantnost može da bude rezultat indiferentnosti, ravnodušnosti prema istini, nerazlikovanja dobra i zla. To je toplohladna, liberalna tolerantnost i nju ne treba protivstavljati fanatizmu. Mogućna je strasna ljubav prema slobodi i istini, vatrena privrženost ideji, ali uz ogromno interesovanje za čoveka, čovekov put, čovekovo traženje istine. Sloboda se može shvatiti kao neodvojivi deo same istine. Ne treba čovek sve da trpi. Prema savremenoj netrpeljivosti, fanatizmu, savremenoj ortodoksomaniji uopšte se ne treba odnositi trpeljivo, obrnuto, treba se odnositi netrpeljivo. Neprijateljima slobode nipošto ne treba davati neogrančenu slobodu. U izvesnom smislu potrebna nam je diktatura stvarne slobode. Savremene pak diktature u svim svojim oblicima počivaju na duhovnom temelju koji pokazuje tešku duševnu bolest. Potrebna je diktatura duhovnog lečenja.